"Тура партнерства" по српским градовима је тек једна од активности којима Алијанса покушава да промени расположење јавности јер је само 17 одсто грађана за учлањење.
Група левичарских активиста упала је јуче на отварање студентског НАТО самита који је ове недеље у Београду окупио 130 студената из више од 50 држава. Неколико младића који су раширили транспарент са поруком „Не заборављавом, не опраштамо, не у НАТО“ и обележјима политичке организације НККПЈ-СКОЈ оптужило је организаторе конференције за пропагирање убијања деце. Уследила је вишеминутна жучна расправа коју је, преноси Танјуг, пратило скандирање порука „НАТО убице напоље из Србије“ и „Неће проћи НАТО гангстери“.
Насловна страна листа Политика, 12. новембар 2013. године
Студентски НАТО самит одржава се недуго пошто је Србијом протутњала „Тура партнерства“ током које су представници Атлантског савета и словачке амбасаде, земље која је ове године „контакт амбасада“ између Србије и НАТО, грађанима Крагујевца, Ниша, Новог Сада, Зајечара и Београда кроз искуства Словачке указивали на предности учлањења Србије у ову алијансу.
Да није било јучерашњег упада левичара на НАТО скуп, он би, као и највећи број активности Алијансе, прошао мање-више незапажено. Акције НАТО Одељења за јавну дипломатију у Србији по правилу се одвијају испод фреквенције коју бележе медијски радари у Србији. Тек ту и тамо појави се нека изјава која узбурка духове и наметне питање клизи ли то Србија према НАТО-у упркос томе што се огромна већина њених грађана противи томе. Истраживања, наиме, показују да улазак у ову алијансу има подршку тек од 13 до 17 одсто грађана Србије.
Управо ово питање постављено је после недaвне изјаве Данијела Сервера, познатог албанског лобисте, аналитичара из Вашингтона, који је рекао како би Србија у наредних неколико година могла да промени став око НАТО-а. Србија, како је оценио, није сада спремна за такавкорак, али му је ипак, каже, „птичица“ рекла да неће проћи више од неколико година пре него што се сруши тај табу.
Ако би ценили само по јавним иступима политичара из власти протеклих година грађани Србије не би ту „птичицу“ требало да тражи у њиховим редовима. Скупштина Србије је још 2007. године донела Декларацију о војној неутралности Србије коју нико из редова владајућих коалиција протеклих година није, бар јавно, доводио у питање. Како, међутим, треба увек читати и између редова, противници уласка Србије у НАТО после једне недавне изјаве премијера Ивице Дачића запитали су се није ли се ипак у односу према овој алијанси нешто променило. Дачић је, подсетимо, када су га недавно упитали какве су шансе да Београд почне да размишља о чланству у НАТО-у, одговорио да је сигуран да ће Србија у наредном периоду бити окружена државама чланицама те алијансе.
„Сигуран сам да ће, сходно томе, вршити притисак на Србију да постане део НАТО-а. Сигуран сам да би то можда било у нашем интересу, али сам сигуран такође да такву одлуку нећемо донети“, рекао је Дачић.
За Александра Митића, председника Центра за стратешке алтернативе (ЦСА) и некадашњег дописника Танјуга из седишта НАТО-а у Бриселу, нема дилеме да је бивши државни врх радио тајно али активно, на привлижавању Србије НАТО-у.
Викиликс: Србија неће моћи заувек да остане ван НАТО-а
Да оно што се јавно прокламује није увек оно што се и саопштава страним саговорницима у четири ока показале су неке депеше Викиликса. Тако у строго поверљивом документу под бројем „БЗЦЗЦХРО7590“, који је 5. фебруара 2010. године из америчке амбасаде у Београду упућен Хилари Клинтон, стоји да је Јован Ратковић, саветник за спољну политику бившег председника Србије Бориса Тадића, пренео амбасадорки Мери Ворлик лична уверавања председника Тадића да Србија неће моћи „заувек“ да остане ван НАТО-а, као и да је подршка српског народа Партнерству за мир и чланству у НАТО-у „изненађујуће висока“. Нагласио је, како се каже, да Србија предузима практичне кораке ка повећању сарадње с том организацијом, да је послала српског амбасадора у седиште НАТО-а.
„Ни садашњи државни врх није „гадљив“ по питању чланства Србије у НАТО. Дакле, континуитет неспорно постоји. Рекао бих да Влада Србије није да не жели, већ не сме да донесе одлуку о даљем приближавању НАТО-у јер се 8 од 10 грађана Србије противи чланству у НАТО-у. Дакле, до даљег приближавања НАТО-у може доћи само кришом, ван очију јавности, корак по корак, технократским процесом који јавност не може да испрати нити да разуме“, сматра Митић.
Две су ствари, како каже, које НАТО мора да уради како би прикључио Србију – да придобије власт и јавно мнење.
„Што се тиче придобијања власти, после Бриселског споразума и пратећих уцена, чланице НАТО-а знају да је прави тренутак за притисак на власт. Оне ће свакако покушати да што више увуку Србију ка НАТО-у техничким питањима попут стандардизације, сарадњом преко мисија ЕУ и политичким притисцима. Власт такође показује да јој не смета да на истакнуте функције постави личности које отворено лобирају за чланство Србије у НАТО-у. Такав је случај с Тањом Мишчевић, помоћницом Драгана Шутановца и главним архитектом повезивања питања ЕУ и НАТО-у у Министарству одбране, која је недавно постала шеф преговарачког тима са ЕУ. Како тек објаснити случај Франка Фратинија, који месецима лобира за чланство Србије у НАТО-у и који је кандидат за генералног секретара НАТО-а, а постаје саветник државе која је прогласила војну неутралност. Да ли ће његова улога бити управо та да „преобрати“ кључне људе у власти у смеру НАТО интеграција“, пита се Митић.
Што се тиче јавног мнења, како објашњава, кључни интерес НАТО лобиста је да се из главе грађана Србије избаце емоције, да се из дискусије о НАТО-у неутралишу и обезвреде сва наша искуства. И да се процес чланства у НАТО-у прикаже неизбежним, што је нонсенс јер су данас у Европи војно неутралне и најсевернија држава Финска и најзападнија Ирска и најисточније Украјина и Молдавија, и најјужније Кипар и Малта и најцентралније Аустрија и Швајцарска.
Уз опаску да у Србији постоји веома мало људи који се јавно залажу за чланство Србије у НАТО-у, директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић, учлањење Србије у ову алијансу види као њену шансу да постане део политиче заједнице стабилних, демократских, хуманих земаља у којима се поштују људска права.
„Заборавља се да је НАТО регионална организација. С геополитичког и војног аспекта постоји апсолутна логика да Србија размотри чланство у НАТО-у јер географски припада том региону. Имајући у виду величину Србије и величину глобалних изазова и претњи и економских и природних и миграционих и оних изазваних људским катастрофама извесно је да Србија сама нема ресурсе да се од свих њих брани“, констатује Милићева.
Када је реч о толико спомињаном моралном аргументу за неучлањење у НАТО јер је реч о савезу који је бомбардовао Србију, наша саговорница сматра да тим пре Србија треба да се учлани па да са осталим чланицама размотра све узроке бомбардовања, а „неки међу њима су били и те како легитимни“ као и последице бомбардовања, питање колатералне штете и евентуално питање надокнаде штете.
Лист Политика, 12. новембар 2013. године
Она каже и да се НАТО залаже да се у УН усвоји доктрина одговорности за интервенцију у случају масовног кршења хуманитарног права, геноцида и других злочина. У одређеним случајевима је, како оцењује, морало да се интервенише, али би то требало чинити искључиво уз сагласност УН.
„Перцепција Србија је да НАТО „шутира“ по целом свету. Али без одобрења УН биле су само интервенције на Косову, Авганистану, у источној Босни и Либији. Да бисте наговорили УН, пре свега СБ, морате да наговорите пре свега Кину и Русију које су мање сензибилне на масовне злочине. Супротно општем утиску да њихове владе само чекају да скоче на обарач, земље чланице НАТО-а имају врло активно јавно мнење. У њиховим земљама треба и те како спровести кампању да би се реаговало“, каже Милићева, не спорећи да је било и злоупотреба као што је случај са аргументима које је британски премијер предочио својој јавности како би оправдао интервенцију у Ираку.
Када је реч о будућности Косова уколико се Србија приклони овом војном савезу, у НАТО-у су по том питању много отворенији него у ЕУ. Док су заговорници евроинтеграција Србије много дискретнији па се из њихових изјава не може увек јасно закључити да ли ће признање Косова од стране Београда бити последњи услов за улазак Србије у ову заједницу народа, НАТО лобисти без увијања кажу да је признање косовске независности услов за прикључење Алијанси.
Како је то током Туре партнерства у Нишу рекао директор Института за безбедност и одбрамбене студије Словачке Иво Самсон Србија би на путу ка НАТО-у морала да „плати цену“ која би се састојала у признавању граница са суседима и признавању Косова. Са овим се слаже и Милићева. Питање чланства Србије, како она оцењује, неће се због непријатног искуства с Турском, Грчком, Кипром разматрати пре него што се формализује однос између Србије и Косова. Без обзира на то односи с НАТО-ом ће се подићи на виши ниво јер је Србија поднела акциони план за спровођење индивидуалног програма партнерства који ће, каже Милићева, највероватније у Бриселу бити усвојен почетком наредне године и који ће учешће Србије у Партнерству за мир да подигне на највиши могући ниво.
Јелена Церовина