Када ветар промена почне да дува, неки граде зидове, док други граде ветрењаче“ – стара кинеска пословица актуелнија је више него икада на просторима Балкана, централне и источне Европе. Кинески пројекат „Један појас, један пут“, у јавности познат и као „Нови пут свиле“, највећи је економски пројекат 21. века, а наш део Европе можда и његова кључна спона. Водећи пољски синолог, професор Богдан Горалчик са Универзитета у Варшави, упоредио га је с америчким „Маршаловим планом“, којим су САД помогле реконструкцију западне Европе после Другог светског рата: вредност „Маршаловог плана“ након ревалоризације износи данашњих 150 милијарди долара, док је очекивана вредност кинеског развојног пројекта око 3.000 милијарди долара – дакле 20 пута већа.
Наравно, само део овог новца биће усмерен на пројекте у земљама Централне и источне Европе (ЦИЕЗ), међу којима је и Србија. Мрежа копнених „путева“, односно инфраструктурних зона које ће их пратити, укључујe на десетине земаља Азије и Африке – од Монголије, Русије, Индије, Бангладеша и Пакистана до Ирана, Турске и Балкана. Поморски „појас“ ће спајати Јужно кинеско море, Индијски океан и Медитеран, с низом лука – од Гвадара на пакистанско-иранској граници, преко лука у Мозамбику, Кенији, Џибутију, све до Пиреја и почетка Паневропског коридора 10. У тој констелацији, географска и политичка позиција Србије је од изузетног значаја.
Центар за стратешке алтернативе је крајем октобра у Варшави потписао Меморандум о оснивању „Академске платформе на високом нивоу Кина – ЦИЕЗ“ с циљем успостављања сарадње међу научноистраживачким институцијама у проучавању пројекта „Један појас један пут“ у оквиру механизма 16+1. Под окриљем једне од кључних кинеских спољнополитичких институција – Централног бироа за компилацију и превођење – меморандум су између осталих потписали институти Румунске академије наука, Словачке академије наука, Универзитета у Познању, Љубљани, Загребу и Талину.
Научноистраживачка размена је изузетно важна, али без политичке воље, административног капацитета и спољнополитичке флексибилности држава чланица платформе 16+1, поље проучавања ће остати скромно. Један од утисака конференције у Варшави је да Србија, поред Пољске, Мађарске и Чешке, има кључну улогу у оквиру 16+1. Њена улога је још значајнија уколико се узму у обзир изванредни билатерални односи Србије и Кине.
Смедерево, Костолац, Уб, Земун и Борча већ осећају присуство кинеских инвестиција, ускоро ће бенефите осетити и други градови и делови Србије на железничком коридору 10 и друмском коридору 11.
Србија, дакле, исправно гради ветрењаче за кинески „ветар промена“. У томе јој је помогла и специфична, тешка, али и једина могућа политика балансиране спољне политике. Србија се не придружује спољнополитичким декларацијама ЕУ које критикују Пекинг, може да уведе безвизни режим и да рачуна на безрезервну подршку Кине када је у питању Косово и Метохија.
Овакву спољнополитичку оријентацију треба очувати. Притисцима за усклађивање са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ мора се одолети. То није само питање Косова и Метохије већ и дугорочна, рационална дипломатска инвестиција.
Анализа садржаја српске штампе у периоду 2014–2016, коју је сачинио Центар за стратешке алтернативе, указује на то да је 94 одсто медијских прилога о пројекту „Нови појас нови пут“ позитивно интонирано. Овако висок ниво позитивног фрејминга ће бити готово немогуће одржати у будућности јер ће све већи значај пројекта значити и све већи број противника – пре свега на Западу. Србија, међутим, не би смела да себи дозволи да упадне у замку „или-или“. Сарадња западних земаља чланица ЕУ с Кином је већ деценијама у огромној експанзији, а када се томе дода очекивани раст сарадње захваљујући платформи 16+1 – међу којима су две трећине чланице ЕУ – не постоји ниједан разлог да се било коме у Бриселу дозволи да српско-кинеску сарадњу условљава или успорава. Слично је и с Вашингтоном. У октобарском броју часописa „Форин аферс“, директор Института за анализу глобалне безбедности Гал Луфт, оцењује да би САД требало да избегну порив да се у потпуности супротставе пројекту „Један појас један пут“, већ да би „Вашингтон требало да пажљиво подржи многе аспекте пројекта који унапређују интересе САД, а да се супротстави оним аспектима који то не чине“. Искуства у последњих четврт века – од распада СФРЈ, бомбардовања НАТО, „проглашења независности“ Косова до минирања „Јужног тока“ – говоре нам да је Србија, нажалост, идеалан полигон за тестирање дуплих стандарда. Ваљало би се томе на време супротставити.
Др Александар Митић је председник Центра за стратешке алтернативе
Политика, 8.новембар 2016.
http://www.politika.rs/scc/clanak/367336/Pogledi/Kineske-vetrenjace-a-ne-zidovi
