Митић за „Политику“: Продубљивање сарадње са НАТО значи одрицање од војне неутралности

Митић: Могуће су две опције – или је Албанија донела одлуку да привремено блокира ИПАП са Србијом у сарадњи са неком моћнијом чланицом алијансе да би се Београду послала политичка порука незадовољства посетом Владимира Путина или је Албанија одлуку донела на своју руку и у том случају можемо да будемо сигурни да им је Вашингтон ту руку већ заврнуо, те да ће Тирана одступити. Зна се ко одлучује у НАТО-у

„Терају нас у НATO, а када смо хтели да потпишемо споразум о сарадњи, то не дозвољавају”, пожалио се пре неколико дана Ивица Дачић, министар спољних послова Србије, појашњавајући да је Албанија блокирала усвајање Индивидуалног акционог плана партнерства Србије (ИПАП) са северноатлантском алијансом. Поступак Тиране су, како је рекао, осудили представници свих земаља на последњем састанку шефова дипломатије Вишеградске групе и западног Балкана у Братислави.

Званични Београд, међутим, како кажу упућени саговорници „Политике”, не би требало много да брине, јер је само питање дана када ће овај споразум бити усвојен. Према незваничним информацијама, до тога би могло да дође убрзо после посете албанског премијера Едија Раме Београду, која је заказана за 10. новембар и која би, како се очекује на Западу, требало да буде прекретница у односима Београда и Тиране.

Председник Атлантског савета у Србији, (организације која блиско сарађује са НАТО-ом и која се залаже за улазак Србије у ову организацију) Владан Живуловић, каже да није чудно то што је Албанија блокирала Србију, јер се у НАТО-у одлуке доносе консензусом, па се не може против воље једне државе. Он сматра да ће, уколико Албанија не попусти, бити притисака на њу да то учини.

Александар Митић, из Центра за стратешке алтернативе и бивши дописник Танјуга из седишта НАТО-а у Бриселу нема дилему да Албаније није сама донела одлуку о блокирању Србије.

„Албанија нема никакву тежину у НАТО-у. Она може формално, тактички, привремено да блокира неку одлуку, али је њен глас миноран. Могуће су две опције – или је Албанија донела одлуку да привремено блокира ИПАП са Србијом у сарадњи са неком моћнијом чланицом алијансе да би се Београду послала политичка порука незадовољства посетом Владимира Путина или је Албанија одлуку донела на своју руку и у том случају можемо да будемо сигурни да им је Вашингтон ту руку већ заврнуо, те да ће Тирана одступити. Зна се ко одлучује у НАТО-у”, категоричан је Митић и додаје да је Тирана и протеклих година блокирала неке облике сарадње Србије са НАТО-ом, што због јефтине унутрашње антисрпске употребе таквих поступака, што из разлога својих експанзивних геостратешких циљева у региону, јер жели да Србију прикаже као земљу супротстављену Западу.

Живуловић, међутим, не верује да било ко стоји иза поступка Албаније.

„Ми смо склони томе да кад се неко окрене против нас одмах верујемо да иза тога стоји Америка, да она управља свиме и да их сви слушају. Подсећам вас да су и Румуни изразили своју забринутост и наду да ћемо боље пазити њихову мањину. То су разне игре наших суседа, није Албанија усамљена. Не верујем и не могу да тврдим да иза албанске приче стоји Америка баш зато што ми имамо јако добру сарадњу са САД на ту тему”, каже Живуловић.

Он подсећа да су чланице Партнерства за мир (ПЗМ) имале вежбе у августу на нашој територији, да сарађују Гарда Охаја и наше Министарство одбране, да ће у поново у новембру наша војска имати вежбе са другим чланицама ПЗМ.

„Албанска страна покушава да скрене пажњу на свој проблем који мисли да је проблем. Ми у Атлантском савету имамо близак контакт са НАТО-ом и уверавања да ће ИПАП бити врло брзо усвојен, да са њихове стране не постоје никакви проблеми”, објашњава Живуловић.

Србија је, да подсетимо, позвана да приступи Програму „Партнерство за мир” на НАТО самиту у Риги 2006. године, а тадашњи председник Србије Борис Тадић потписао је Оквирни документ, 14. децембра 2006. године у Бриселу, чиме је Србија и формално постала учесница овог програма, што није нарушило њену војну неутралност.

Живуловић, међутим, сматра да је питање колико је војна неутралностреална, јер да бисте били неутрални морате бити међународно признати као такви.

„Неутралност је више политичка флоскула из доба несврстаних. Прихватамо ако је одлучила већина, али то није озбиљно. Ми смо неутрални, а нисмо у стању да одбијемо молбу било које стране. Тако ћемо ето половином новембра имати вежбу Русије ’како освојити Европу’ на нашем тлу после ко зна колико година. Долази 200 руских специјалаца из ваздуха, а ми им пружамо заштиту”, каже Живуловић уз опаску да војна неутралност може да нам се обије о главу.

Ни таква упозорења, међутим, не могу да промене мишљење већине грађана Србије. Наиме, сва истраживања показују да улазак у НАТО подржава тек 13 до 17 одсто становништва. Ни поред повременихактивности НАТО-а, као што су Студентски самит или „Тура партнерства” по српским градовима, учлањење не би била тема у јавности да није спорадичних изјава које изазивају страх и револт, попут оне од пре неколико месеци Данијела Сервера, познатог албанског лобисте, аналитичара из Вашингтона, који је рекао како би Србија у наредних неколико година могла да промени став према НАТО-у. Србија, како је оценио, није сада спремна за такав корак, али му је ипак, каже, „птичица” рекла да неће проћи више од неколико година пре него што се сруши тај табу.

„Знак за узбуну би могао да буде било какав сигнал из Београда или Брисела у вези са израдом плана МАП, Акционог плана за чланство у НАТО, што би значило да се Србија одрекла војне неутралности, да се определила за чланство у НАТО-у са свим несагледивим последицама које то може да има и у јавности Србије, с обзиром на то да се више од осамдесет одсто грађана противи уласку у алијансу, али и са изузетно негативним последицама по односе са Русијом”, оцењује Митић.

За Митића би сваки даљи корак у продубљивању сарадње са НАТО-ом значило да се Србија одриче војне неутралности и иде ка чланству у овој алијанси.

„Знак за узбуну би могао да буде било какав сигнал из Београда или Брисела у вези са израдом плана МАП, Акционог плана за чланство у НАТО, што би значило да се Србија одрекла војне неутралности, да се определила за чланство у НАТО-у са свим несагледивим последицама које то може да има и у јавности Србије, с обзиром на то да се више од осамдесет одсто грађана противи уласку у алијансу, али и са изузетно негативним последицама по односе са Русијом”, оцењује Митић.

Шта је Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП)

Реч је, како објашњава Александар Митић, о највишем кораку сарадње са НАТО-ом у оквиру Програма „Партнерство за мир”, без обавезивања на чланство у алијанси.

„У оквиру тог програма успоставља се интензивна институционална сарадња са НАТО-ом ради модернизације система одбране и пратеће сарадње у науци, заштити животне средине и ванредним ситуацијама. Механизам ИПАП је представљен 2002. године и углавном је фокусиран на земље бивше Југославије и бившег СССР које нису или не желе да постану чланице НАТО-а”, каже Митић.