Дмитриј Олегович Рогозин амбасадор је Русије при НАТО-у у Бриселу. Овај бивши новинар и као амбасадор познат је као врло оштар полемичар и дипломата који се никада не устеже да ствари назове правим именом. Сваки његов јавни наступ у круговима НАТО-а предмет је пажљивих анализа.
Дмитриј Олегович Рогозин амбасадор је Русије при НАТО-у у Бриселу. Овај бивши новинар и као амбасадор познат је као врло оштар полемичар и дипломата који се никада не устеже да ствари назове правим именом. Сваки његов јавни наступ у круговима НАТО-а предмет је пажљивих анализа.
За „Политику” амбасадор Рогозин је одговорио на десет постављених питања.
Како бисте окарактерисали садашњи рад Савета „Русија–НАТО”? Чиме се бави тај савет?
,,Савет Русија–НАТО” (СРН), то је форум 28 држава чланица НАТО плус Русија. За НАТО је то један од модела партнерске политике, а за Русију је то могућност заједничког учешћа у разради одговора на изазове безбедности наших народа у 21. веку. Од 2002. године за основу рада СРН узета је Римска декларација, која се заснива на равноправности свих чланова Савета и која прописује учешће у раду СРН искључиво у националном својству, тј. забрањује блоковски принцип. Међутим, у стварности се дешава да уместо форума „29”, СРН делује у форми „28+1”, при чему чак и ако између тих 28 држава постоје унутрашња неслагања, у дијалогу са Русијом се износи консолидована тврда позиција. Тако да ја могу са горчином да признам, да потенцијал СРН није реализован и да је сам тај формат мало ефикасан. Ипак, захваљујући њему постигнути су неки суштински договори, на пример, о транзиту цивилног, невојног, терета преко територије Русије за Авганистан. Или заједничка разрада, од стране научника наших држава, опреме за дистанциону детекцију експлозивних средстава „Стандекс“. Све у свему, ми не кажемо да је рад СРН бесмислен, ми само хоћемо да наши партнери не претварају његов рад у формалност.
Русија је члан програма „Партнерство за мир”. Какве предности даје Русији учешће у том програму? Није ли тај програм у политичком смислу превазиђен?
За Русију је формат учешћа у програму „Партнерство за мир” (ПЗМ) и уско с њим повезаног „Савета Евроатлантског партнерства” мање интересантан, него „Савет Русија–НАТО”. За неке друге републике које су раније биле у саставу СССР-а и у социјалистичком блоку, то је једини могући начин дијалога са НАТО-ом. Истовремено, сами натовци се постепено удаљавају од романтизма ПЗМ и воде своју партнерску политику по принципима прагматизма: ко чиме и зашто може бити користан.
Како се према Вама, као амбасадору РФ при НАТО односе у Бриселу, као партнеру у систему безбедности, или као према супарнику?
Супарништво постоји само кад је у питању нека лепа дама. Ја сам партнер за амбасадоре који раде у Бриселу и ноћна мора за бирократе из централе НАТО-а.
Зашто предлог Москве за стварање новог система колективне безбедносне архитектуре у Европи није добио подршку од стране чланица НАТО?
Па није баш тако. Многи европски лидери одазвали су се с интересовањем и одобравањем на предлог Русије да се закључи правно обавезујући Договор о европској безбедности (ДЕБ), који би потврдио принципе недељивости европске безбедности. Али ДЕБ је замишљен искључиво као мултилатерални договор, и добити консолидовану сагласност свих западних држава за учешће у том пројекту није било могуће. То се десило и због тога што су још присутни стереотипи из времена хладног рата и у односима са Русијом Европејци немају довољно поверења. Зато они дају предност застарелој и неефикасној форми Северноатлантске алијансе, пре него некој ризичној авантури са Русима. Конзервативни ставови доминирају по тим питањима, а да би се било шта изменило морају проћи године.
Да ли је, по Вашем мишљењу, дошло до трансформације НАТО из војно-политичког у политичко-војни савез ?
НАТО остаје примарно војни савез и то се може закључити по његовим активностима, на пример, у Авганистану и Либији. Он не само да није добио своје политичко лице, које би се разликовало од звездасто-пругастог америчког профила, већ је управо и ојачао своју улогу војног инструмента спољне политике САД. Истина, сада Алијанса све већи значај даје хуманитарним питањима, како се то код нас иронично говори, „заштити животиња од жена”. Или темама, названим као „треће димензије”: отклањање последица ванредних ситуација, енергетска или економска безбедност, борба против корупције итд. Али доминантна делатност НАТО је као и раније – војна активност.
Може ли се говорити о жељама НАТО да има својеврстан војни монопол у Европи? Каква је улога САД у томе?
САД је хегемониста у НАТО-у, америчко учешће у буџету Алијансе је три пута веће него учешће свих осталих земаља заједно, амерички политички утицај је апсолутан и неприкосновен, што се све види, на пример, и из материјала Викиликса. Зато, док се у НАТО налазе САД, ни о каквој аутономној „европској армији” не може се говорити. Суверенитет европских држава у војним питањима у знатној мери је већ делегиран у НАТО. Али, ипак, постојање неутралних држава, Аустрије, Ирске, Швајцарске, Шведске, Финске, као и ванблоковских држава, Украјине и Молдавије, као и држава чланица ОДКБ, Русије и Белорусије, не дозвољава да се говори о војном монополу НАТО-а у Европи. Наравно, ако пребројимо тенкове, топове и авионе, чланице НАТО-а имају више наоружања него Русија. Али ми смо нуклеарна држава и самим тим верно чувамо значај нашег стратегијског потенцијала и паритета са Западом.
САД објашњавају постављање антиракетног штита у Европи страхом од иранског ракетног програма?
Као специјални представник председника Русије у односима с НАТО-ом у области противракетне одбране ја сам много пута, и на преговорима и у медијима, износио своје виђење тог проблема. Постављање система антиракетне одбране предвиђа могућност кинетичког пресретања не само ракета малог и средњег домета, него и интерконтиненталних балистичких ракета. Такве ракете Иран нема, неће и не може их имати, а чак и ако се оне некад појаве, неће имати могућност за њихово испитивање. Иранска ракетно-нуклеарна претња, то је у великом делу пропагандни мит, којим Американци плаше Европљане, ради тога да би поставили на западним границама Русије, рецимо у Пољској, своју противракетну одбрану, која никакве везе нема са претходно изреченом наменом, већ су то покушаји да се неутралише нуклеарни арсенал Русије.
Зашто у оквирима НАТО-а нема полемике о питањима америчке антиракетне одбране у Европи?
Колико је мени познато, то ипак није тако. Једну тачку гледишта има Турска, своју Пољска, другу Немачка, а своју опет Француска. Али унутрашња натовска дискусија, која у неким тренуцима може бити и веома жестока, никако се не одражава на крајње намере САД.
Део политичке јавности Србије поставља питање зашто Москва нема ништа против зближавања НАТО и Црне Горе, а ипак иступа против зближавања НАТО и Србије?
Русија неблагонаклоно гледа на било коју варијанту ширења НАТО-а на исток и југоисток Европе. И мени није познато да је реакција Москве по питању сарадње НАТО-а са Србијом била икада оштрија од оне према сарадњи НАТО-а са Црном Гором. Могуће да је то неко виђење дела београдског јавног мњења. Ако говоримо конкретно, о сарадњи НАТО-а са Србијом и НАТО-а са Црном Гором, ту постоје различити нивои сарадње. Црна Гора је предала захтев за добијање плана активности за чланство у Алијанси и НАТО је тај план њој и доставио. БиХ је такође предала захтев, али је одбијена. Србија у принципу не може претендовати на добијање плана активности за ступање у чланство, јер је улазак у НАТО због садашње ситуације са Косовом немогућ. Наиме, статут Алијансе забрањује чланство оним државама које имају територијалне спорове. Међутим, то не спречава део српског јавног мњења и елите да са завидном упорношћу покрећу дискусије око и за рачун таквог учлањења. Русија негативно реагује, не на „зближавање Србије и НАТО”, већ на пројекте улажења у Алијансу. Хоћу да нагласим да је за улазак у НАТО Београду потребно прво да призна независност Косова. Једно без другог је немогуће. Москву брине то што Србија ради уласка у НАТО може да промени свој став према Косову и тако нас доведе у необичну и непријатну ситуацију. Али на крају крајева, Срби су сами ковачи своје среће и због тога како се српски народ буде понашао тако ће се према њему и односити. У западном свету уважавају само јаке и сигурне у себе, слабе и склоне издаји подстичу ка још већим издајама и слабостима, а после тога их заборављају и бацају у смеће као играчку која им је досадила.
Зашто је руска војска, руски контингент, својевремено отишла са Косова? Има ли Русија стратешки интерес на Косову, или у целој Србији? Може ли Москва покренути питање враћања свог војног контингента на територију Косова?
Одлазак наших 650 војних мировњака са Косова 2003. године био је повезан са предајом управе по питањима регулисања ситуације у покрајини од војних на цивилна лица и полицију. Мисија наше војске је била завршена, њихов даљи боравак тамо је постао нецелисходан. После једностраног проглашења независности покрајине, Национални српски савет Косова је замолио Русију да врати војни контингент ради заштите српског становништва, али сама таква молба није довољна да би се било шта урадило око тога. Јер, мисију на Косову реализују снаге КФОР под командом НАТО-а. Војни контингенти, то нису прехрамбене продавнице, које могу једна другој бити конкуренција. Спроводити на Косову паралелну мировну мисију, супарничити се са НАТО-ом, то су за Русију непотребни ризици. То да је НАТО фактички нарушио принцип неутралности, који је предвиђен мандатом УН и да је стао на страну Албанаца, то је збуњујуће и то није фер. И само су после наше жестоке реакције почели да се повлаче назад. Русија је спремна да помогне српској браћи, али ми не можемо бити већи Срби него сами Срби. Пре него било шта урадимо ми хоћемо да схватимо какав је став званичног Београда и постоји ли он? Знајте да ми у Русији често размишљамо о судбини много пута страдале православне Србије, а историја зна колико су много жртвовали моја држава и руски народ, помажући братском српском народу. Али сада само ви морате да одредите своју судбину. Ми ћемо вас, као и увек, у томе потпуно подржати.
