Председник Центра за стратешке алтернативе др Александар Митић написао је предговор за нову књигу др Зорана Миливојевића "Европска унија - циљ у косовском лавиринту" у издању Чигоја штампе.
О НЕОПХОДНОСТИ СТРАТЕШКОГ ПРОМИШЉАЊА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
Промишљање сваке спољнополитичке стратегије претпоставља три важна елемента. Најпре, разумевање природе и контекста изазова, партнера или противника, са којима се држава сусреће, укључујући и дугорочне перспективе односа. Затим, реалну анализу капацитета саме државе да се ухвати у коштац са изазовом, укључујући и жртву коју су држава и друштво спремни да поднесу. Најзад, постављања јасног, реалистичног, спроводивог циља чији исход мора да унапреди интерес државе, али и да добије легитимитет народне воље кроз изборни процес и јавну сферу.
Сама чињеница да је прошло пуних 20 година од када је приступање Србије Европској унији одређено као стратешки циљ говори о томе да је таква одлука била, у најмању руку, слабо промишљена.
Донета је на крилима мешавине исцрпљености народа након 1990-их и ентузијазма након политичких промена у Београду 2000. године, на врхунцу процеса проширења ЕУ и униполарног „америчког“ светског поретка.
Донета је – у то не треба сумљати - са добром намером. Европска унија свакако није пакао. Проблем је у путу: процес европских интеграција Србије јесте историја политичких условљавања невиђених у историји Европске уније, а вероватно и у историји интеграције било које државе у било коју организацију.
Од Хашког трибунала до признања Косова и Метохије, од обесмишљавања сваког покушаја Београда да укаже на двоструке стандарде и угроженост српског народа у бившим југословенским републикама до захтева да се Србија одрекне свог највећег традиционалног политичког савезника, Руске Федерације.
Неки ће рећи: „Тако је, али то је цена уласка у Клуб“. Тачно, али онда се поставља питање не само да ли је стратешка процена у Београду била исправна, него колико је заиста и била искрена. Успешна стратегија, наиме, претпоставља, да речи и дела морају да буду усклађени, те да координација мора да постоји од горе до доле, од почетка до краја.
Србија је зарад европских интеграција, испоручила Хашком трибуналу већи део свог руководства – политичког и безбедносног – упркос незадовољству народа и уз понижавајуће одсуство пресуда онима који су вршили ратне злочине над Србима; потписала је Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ у априлу 2008. године упркос чињеници да је ЕУ свега два месеца раније активно координирала процес „једностраног проглашења независности Косова“; изместила 2010. године питање Косова и Метохије из УН – где је имала подршку Русије и Кине - у ЕУ ради добијања статуса кандидата за чланство; ради отварања преговора потписала је 2013. године Бриселски споразум – што је резултирало повлачењем администрације Србије са Косова и Метохије, али и неиспуњењем одредбе о формирању Заједнице српских општина од стране косовских Албанаца.
Успешна стратегија подразумева флексибилност и адаптабилност. Међутим, у случају европских интеграција, можемо само да говоримо о томе да се Србија углавном адаптирала на захтеве и условљавања Брисела и Вашингтона. Цена европских интеграција у политичком смислу је била огромна, штета у погледу напуштања националних интереса, нарочито на Косову и Метохији, немерљива, можда и иреверзибилна.
Београд је у процесу ЕУ интеграција морао да рачуна на два процеса. С једне стране се процес одвијао у условима у којима су доминирали и услове диктирали победници у пост-хладноратовском периоду, Немачка и САД, а самим тим и трансатлантска кохезија, која је своју апотеозу доживела управо на случају Србије. С друге стране, агресија НАТО 1999. године је, као што је ваљда сада свима јасно, имала за циљ отцепљење Косова и Метохија, слабљење Србије и притисак на српски народ да се приклони евроатлантским структурама, те направи историјски отклон од Русије, свог традиционалног савезника, а Западу кључног геополитичког противника.
С обзиром да је стратегија од почетка имала овакву урачунату системску хардверску грешку, никакав нови, прилагодљиви софтвер није био у стању да ту грешку до краја исправи.
Покушаја је свакако било: у исто време трајања европских интеграција, Србија је донела Устав са косовском преамбулом, успела да обезбеди вето Русије на Ахтисаријев план у УН, донела скупштинску декларацију о војној неутралности, потписала енергетски споразум са Руском Федерацијом и тако је „вратила на Балкан“, одбила да уведе санкције Русији, широм отворила врата за кинеске инвестиције у оквиру иницијативе Појас и пут. Одбија да призна сецесију Косова и ради на њеном даљем делегитимисању.
Да ли онда за Србију „Европска унија нема алтернативу“? Или стратешке алтернативе ипак постоје? Ако постоје, какве су? Двадесет година касније, то је питање које заслужује одговор, али и ново стратешко промишљање.
Др Зоран Миливојевић не нуди прецизан одговор у својој новој књизи, трећој у трилогији збирки објављених текстова и коментара у јавним гласилима. Нема ни потребе јер, пратећи његов дискурс, закључци извиру сами.
Шири контекст на који указује Миливојевић у већини својих коментара је транзиција из униполарног у мултиполарни свет. Он указује на процесе те транзиције, али и могуће контуре мултиполарног поретка у настајању: од пада спољнополитичке моћи и унутрашње располућености у САД, преко дубоке институционалне и идентитетске кризе унутар ЕУ, до јачања „изазивача“ доскорашњег поретка – Русије и Кине.
Имајући то у виду, Миливојевић, с правом закључује и понавља: међународно право је опет у моди, и тај процес, праћен мултилатерализмом, даје нов живот српским аргументима по питању Косова и Метохије. Упркос краху процеса који је водила ЕУ, и напорима САД да на мала или велика врата приморају Србију да призна косовску независност, коначно решење ће морати да буде верификовано у УН. Дакле, ко год водио процес, наметао или не, претио или не, решење за питање Косова и Метохије није могуће без пристанка Русије и Кине. Истовремено, указује на то да питање статуса Косова није „свршена ствар“, да српски аргументи у прилог компромиса решења имају тежину, што се види не само у низу повлачења признања Косова, већ и у отварању простора за нова решења у администрацији Доналда Трампа, али и у утврђивању ставова земаља које не признају „независно Косово“ – од Шпаније и Грчке до Русије и Кине.
Истовремено, Миливојевић указује на дебакл пројекта „држава Косово“ – од економског и социјалног, до политичког и међународног аспекта. Он, међутим, упозорава се од тог пројекта није одустало, те да је он кључан за легитимитет стратегија САД и ЕУ још од краја 1990-их.
Стога ће питање Косова, али и шире српско питање на Балкану, остати „на линији ватре“, у складу с концептом америчког државног секретара Џона Керија из 2015. године. Моћ ЕУ је можда у опадању, али САД нису спремне да одустану од стратешке улоге НАТО – увлачења целог балканског полуострва у евроатлантске структуре и отклон од утицаја Русије и Кине као главних геостратешких ривала у мултиполарном свету. Миливојевић дакле, исправно анализира да је кључни циљ Запада да верификује своје стратешке одлуке из 1999. и 2008. године, а то укључује отклањање сваког утицаја који би могао да угрози војно-безбедносне интересе НАТО на Балкану (мета: Русија) и економске интересе водећих чланица ЕУ, а посебно Немачке (мета: Кина).
Миливојевић, међутим, инсистира на томе да јачање српске позиције, али и јачање мултиполарности у свету, иду у прилог тези да не треба журити са исхитреним решењима и трулим „компромисима“.
Иако указује на косовско питање као кључну политичку препреку у интеграцијама Србије у ЕУ, Миливојевић не испушта из вида ни други ограничавајући фактор у овом процесу – саму вољу и капацитет ЕУ да прихвати нове чланице, па и Србију. У том контексту, он анализира и ставове кључних лидера Европске уније и указује на њихову некомпатибилност.
Европска унија остаје велики магнет – она јесте највећи економски партнер Србије, највећи и најзначајнији сусед Србије. Дакле - сусед. Као што су и неке друге европске државе одлучиле да остану суседи – попут Швајцарске или Норвешке – неке кренуле у интеграције па одустале – попут Исланда - а неке се опекле па напустиле Клуб да би поново постале сусед – попут Велике Британије. Србија свакако нема економски потенцијал ових држава. Она, међутим, јесте једина држава кандидат која је условљена тиме да се одрекне своје територије, да напусти одбрану свог народа, да окрене леђа традиционалним пријатељима и новим инвестицијама будућих лидера светског поретка.
Сам Миливојевић није евроскептик, нити заговара децидно одустајање од „европског пута“. Он међутим предочава и упозорава на то да нити је „европска чоколада“ увек и за сваког слатка, нити је фолија у коју је умотана безопасна.
У текстовима Миливојевића нема тријумфализма, сензационализма, лажних претњи и надања. Нема ни јефтине демагогије, патриотског „бусања у груди“, дефетизма, „прилагођавања“ исцрпним западним и неолибералним фондовима, нити „улизивања“ ЕУ технократама.
Има, међутим, елемената стратешког промишљања од изузетног значаја за спољну политику Србије, али и за очување српских националних интереса у читавом региону.
др Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе
