Спољна политика Србије има алтернативу

У организацији редакције часописа Двери српске, у уторак, 31. маја на Машинском факултету у Београду уприличен је седми по реду стручни округли сто на теме из области предлога Новог народног договора Двери – Покрета за живот Србије. После претходних тема заштите приватности, економије, пољопривреде и сеоског развоја, породице, просвете и културне и медијске политике идентитета, овога пута говорило се на тему спољне политике, под називом „Спољна политика Србије – алтернативе?“.

На округлом столу су узели учешћа: проф. др Дарко Танасковић, дипломата, Александар Павић, политиколог, Александар Симић, адвокат, мр Слободан Јанковић, спољнополитички аналитичар, др Саша Гајић, научни сарадник Института за европске студије у Београду, Небојша Вуковић, професор философије и магистар политичких наука, Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе из Београда, др Зоран Петровић Пироћанац, геополитиколог,  Живадин Јовановић, председник Управног одбора Београдског форума за свет равноправних, Марина Рагуш, саветник у Центру за истраживање српских страдања у 20. веку из Београда, проф. др Зоран Милошевић, научни саветник, и Владан Глишић, члан редакције часописа ДВЕРИ СРПСКЕ.

Округли сто је у име организатора отворио Бошко Обрадовић, који је указао на трагичне последице државних интеграција у 20. веку: од југословенства, преко комунистичког братства и јединства, до евроунијатства. Актуелни режим заступа политику да Европска Унија нема алтернативу, а Двери су у потпуности уверене да и ЕУ и НАТО имају алтернативу, и овим скупом желеле су да чују шта о овој теми кажу најкомпетентнији стручњаци у Србији.

Глас струке, дипломатског и политичког искуства

Проф. др Дарко Танасковић је најпре подржао активности Двери на отварању једне озбиљне јавне расправе на ову тему и изналажење предлога новог народног договора у вези са спољнополитичком оријентацијом Србије, сматрајући да су Двери на примеру јавне расправе о резолуцији о Сребреници показале пример смирене и одговорне. Затим је указао на бројне дисконтинуитете новије српске историје, наводећи случај да је и сам био амбасадор три државе: Савезне Републике Србије, државне заједнице Србије и Црне Горе, и Србије. Нетачно је рећи да Србија нема спопљнополитичку статегију, напротив, све се чини управо у контексту те оријентације. Да ли је то добра спољна политика то је друго питање. Зато је потребно све учинити да се постави питање не појединачних потеза у спољној политици који су логични унутар одређене оријентације, већ довести у питање читаву спољно политичку ороијентацију, рачунајући озбиљно са тим да радикални дисконтинуитети нису лако могући.

Проф. др Зоран Милошевић указао је на антируску спољнополитичку доктрину Сједињених америчких држава и Европске Уније, у чему посебну улогу играју новоучлањене чланице ЕУ из бившег совјетског блока, што је и показао на примеру Пољске, која има значајну спољнотрговинску размену са Руском Федерацијом, а ипак учествује у антируским геополитичким активностима.

Проф. др Зоран Милошевић указао је на антируску спољнополитичку доктрину Сједињених америчких држава и Европске Уније, у чему посебну улогу играју новоучлањене чланице ЕУ из бившег совјетског блока, што је и показао на примеру Пољске, која има значајну спољнотрговинску размену са Руском Федерацијом, а ипак учествује у антируским геополитичким активностима. Ако уђемо у Еу не можемо избећи систем који нам намће вођење антируске политике. Русија подржава Србију у њеној територијалној целовитости и антирусизам, који би морао да заврши у ратним

Александар Симић је најпре указао да Двери доносе новину у нашем друштву кроз обнову вредности, а без тога нема обнове јавног простора. Ту функцију више не врше политичке странке, па чак ни интелектуална јавност. У том смислу све што Двери раде у овој функцији је вредно похвале. Као главно питање се поставља да ли наша држава сме да игра само на једну карту? После хашки услова долазе други услови: признање независног Косова, улазак у НАТО, подршка унитаризацији Босне и Херцеговине, додатно проширивање права националних мањина у Србији, економска условљавања… Да ли овакав однос према Србији значи да ЕУ нема своју политику већ се њена политика одређује ван европског континента? Суштинско питање је да ли је за Србију могућ улазак у ЕУ без уласка у НАТО? Морално је дефинитивно неодрживо ући у НАТО после бомбардовања Србије 1999. године. Иако радикалне промене у спољној политици можда нису могуће, могуће је постојање уставне и политичке стабилизације Србије. Добро је да је евроскептицизам добио легитимитет у јавном говору, иако недовољно, а проблем представља што Србија нема снагу да оствари квалитетне партнерске односе ни са најближим државама попут Мађарске, Бугарске, Румуније и Грчке, а има и посебан проблем многобројних нерешених односа са бившим југословенским републикама.

Морамо знати ко смо пре него што знамо који су наши интереси

Небојша Вуковић је говорио о елементарним претпоставкама за другачију спољнополитичку оријентацију Србије. Полазећи од идеје да ће у 21. веку центар света из Европе и Америке прећи у Азију, о чему нам говоре демографски, економски и други параметри, Вуковић је истакао да евроатлантски пут није у српском националном интересу. Алтернативни пут је могућ само уз јачање државних капацитета, који су очито намерно доведени у катастрофално стање да би се онда тврдило да ЕУ нема алтернативу. Србија, као земља без мора, окружена државама које су протекторати евроатлантског блока, требало би да посебну пажњу посвети враћању Црне Горе у државну заједницу, очувању РС и обесхрабривању Македоније да уђе у НАТО. За самостално вођење државе неопходна је прехрамбена и сировинска безбедност, као и очување националног идентитета. Морамо знати ко смо пре него што знамо који су наши интереси. Често знамо ко смо знајући ко нисмо и ко су наши непријатељи. У том смислу ако озбиљно перципирамо Руску Федерацију као алтернативу морамо обновити сећање на заједничко словенско порекло, религиозне и културне традиције.

Саша Гајић је актуелну спољну политику назвао вазалном. Истакао је да спољнополитички циљеви проистичу из националних вредности, а оне из националног идентитета. Тако је владајућа спољна политика израз разбијености националног идентитета. Најпре треба имати сопствени идентитет, затим процену геополитичке систуације у свету, и на крају средства којима се могу остварити наши циљеви. Проблем је што је код нас спољнополитички циљ (ЕУ) постао национална вредност која се намеће, слично као што се намеће улазак у НАТО иако морално неприхватив. Самим тим, нашу спољну политику воде већ 10 година кадрови који су 90-их припремани на Западу и који имају перцепцију непријатеља Србије. Сва решења на штету српског националног интереса већ 10 година се правдају будућим уласком ЕУ, и не можемо очекивати од властодржаца да и убудуће неће остати исто. У том смислу, потребно је истаћи да једино Србија не може имати алтернативу.

Александар Митић: Главни циљ Запада јесте удаљити Србију од Русије кроз интеграцију у ЕУ, пузајућу независност Косова и улазак Србије у НАТО. У том смислу, Србија као кандидат или евентуални члан ЕУ мора да се повинује свим одлукама које су негативно настројене према другим потенцијалним стратешким партнерима као што су Русија и Кина.

Александар Митић је прво подсетио на креирање јавног мњења на Западу у процесу распада бивше Југославије, када су Срби приказивани у негативној, а остале бивше југословенске републике у позитивној конотацији. ЕУ данас жели да нас стави под политичко-економски кишобран, САД под војни кишобран, а Русија под енергетски кишобран. Српско питање је управо тачка разлаза ових великих сила, САД и ЕУ са једне и Русије са друге стране (видљиво на питањима Косова и Метохије, Босне и Херцеговине). Главни циљ Запада јесте удаљити Србију од Русије кроз интеграцију у ЕУ, пузајућу независност Косова и улазак Србије у НАТО. У том смислу, Србија као кандидат или евентуални члан ЕУ мора да се повинује свим одлукама које су негативно настројене према другим потенцијалним стратешким партнерима као што су Русија и Кина. Од 11 случајева ове године пратили смо ЕУ у 10 (пример санкција пријатељској земљи Белорусији). Тзв. државни преговарачки тим за разговоре са Приштином већ је прихватио шиптарску заставицу као равноправну, а припрема признавање царинског печата и других облика Ахтисаријевог плана, као и постепену интеграцију северног Косова у сепаратистичке шиптарске институције. Притом, постоје бројни актери који Србију гурају у НАТО, а главни лобиста постаје Министарство одбране. Решење је у умрежавању алтернативних медија који мисле другачије, вршењу притисака на власт у правцу враћања на државну политику да је Косово важније од ЕУ и изборити се за референдум о НАТО-у. Митић је на крају предложио и формирање парламентарне делегације при ОДКБ-у и прихватање предлога Споразума о недељивој колективној европској безбедности кој ије предложиула Руска Федерација.

Контрадикције актуелне спољне политике

Живадин Јовановић је истакао свежину идеја које су се могле чути на овом скупу и указао на контрадикције владајуће спољне политике која је неуравнотежена, јер је све своје интересе ставила у функцију НАТО-а и Брисела. Иста контрадикција се види у тези о четири стуба српске спољне политике: Бриселу, Вашингтону, Москви и Пекингу, где је такође све подређено. Посебне контрадикције чине различити колосеци цивилне и војне дипломатије, фингирање да чланство у НАТО није на дневном реду. Србија може говорити само о стубовима спољне политике над којима може имати контролу: унутрашња социјална стабилност, економска моћ, модерна технологија, одбрана, демографија, култура… И главно је питање шта ми радимо у овим областима и самим тим окретање сопствнеим стубовима спољне политике. Што се тиче НАТО-а не би требало ићи ван оквира Парнертства за мир и тренутно стање би требало вратити у те оквире. За нас би у том смислу била потребна три партнерства: са НАТО-ом, са Европском унијом и са ОДКБ. На крају је закључио да би сви данашњи учесници округлог стола могли ући у радни тим за прављ    ење нове статегије спољне политике Србије која би била стављена на усвајање народној скупштини Србије, и да би војну неутралност требало укључити у Устав.

Слободан Јанковић је истакао неколико уобичајених дилема: где ћемо ако не у ЕУ (нећемо нигде, остајемо у Европи), да ли то значи изолацију (не, управо значи повећану билатералну сарадњу). Улазак у ЕУ се најчешће правда заједницом вредности, а то сигурно нису војне интервенције и колонијалне окупације. Када пројектујемо спољну политику морамо имати у виду српско становиште, по речима Милоша Црњанског још из 1934. године. На примеру Блиског истока и северне Африке, предност је сећање на сарадњу из доба бивше Југославије, заједничка потреба за заштитом територијалног идентитета и компаративна економска и привредна сарадња. Јанковић је устврдио да Србија никада неће ући у ЕУ, да је довољна сарадња са ЕУ без мазохистичког односа, посебно у економском сектору где одсуство царинских баријера руши домаћу производњу.

Александар Павић је рекао да би они које су Двери данас окупили на овом стручном округлом столу били сјајан спољнополитички савет. Прва мера је очување националног идентитета и унутрашња деконтаминација, на првом месту отварање јавног сервиса за јавну расправу: шта је ЕУ, НАТО, ОДКБ, шта су предности и мане уласка у било које интеграције, како би се уопште могли касније разумети потези неке будуће национално одговорне владе.  Потребно је медијски отворити и све друге теме: Косова и Метохије, Сребренице, како у Србији тако посебно и у иностранству. Полазна основа нове спољне политке је да нећемо моћи ући у ЕУ ако не признамо Косово, тако да аутоматски треба да пређемо на тражење партнерских односа са ЕУ. Исто важи и за ОДКБ као алтернативу за НАТО, јер ако су све државе од Ванкувера до Владивостока демократске онда је безбедност недељива и нема потребе за блоковским поделама из доба Хладног рата.

Др Зоран Петровић Пироћанац, на примеру возне карте немачке железнице, где је цена само у еврима, и француске железнице, где се још увек поред евра цена изражава и у француским францима, указао је на постојање два колосека ЕУ. Нема дипломатије без вођења рачуна о националним интересима, а на челу државе имамо банду некомпетентних људи који нас воде ка новим понижењима, а понижењима и поразима мора доћи крај.

Марина Рагуш је Србију оценила као окупирану земљу и позвала се на искуства из Другог светског рата када су функционисали различити покрети отпора. Цитирајући речи у Хагу убијеног Слободана Милошевића из уводне речи одбране на суђењу у Хашком трибуналу да су нас Немци задавили америчким рукама, Марина Рагуш је указала на несхватив и монструозан сценарио проглашења Срба новим нацистима, а да данас видимо да су Срби били жртве а да је Запад подржао исламске фанатике и шиптарске терористе и трговце људским органима. Како нам једини пут може бити цивилизација људских права која је исте трагове оставила у Гвантанаму и Бондстилу, како је то утврдио Дик Марти? Наша перспектива у ЕУ и једине стране инвестиције су да постанемо јефтина радна снага, а права перспектива јесу оне државе које су заиста имале добру намеру према овом народу, а то су на првом месту земље БРИК-а.

Др Зоран Петровић Пироћанац, на примеру возне карте немачке железнице, где је цена само у еврима, и француске железнице, где се још увек поред евра цена изражава и у француским францима, указао је на постојање два колосека ЕУ. Нема дипломатије без вођења рачуна о националним интересима, а на челу државе имамо банду некомпетентних људи који нас воде ка новим понижењима, а понижењима и поразима мора доћи крај.

На крају скупа у име организатора став Двери изнео је Владан Глишић. Пронаћи и изнети решења у времену у коме изгледа да нема решења, обавеза је Двери. Разлика између спољне и унутрашње политике може се одредити једино ако има државе, а државом владају београдске усташе. Не може бити помака док наше институције не ослободимо од агената страних интереса. Нова национална стратегија подразумева глобално српско деловање, нову културну политику идентитета, дубинско поновно присуство на свим просторима где Срби живе у региону и расејању, посебну улогу светосавске Српске православне цркве, и чекање геополитичких промена којима нећемо бити на челу већ гледати само своје интересе. Наша је одговорност да Србији вратимо национално достојанство и радимо на појачавању улагања у све што је домаће.

Двери