Уколико Милорад Додик до сада није неким тајним каналима плаћао Валентина Инцка, требало би богато да га награди. Јер, тешко да је иједан западни званичник толико помогао консолидацији Републике Српске до садашњег високог међународног представника.
НДХ је била фашистичка марионетска држава, једнострано проглашена априла 1941. године са титуларним краљем Томиславом Другим. Тај Томислав је заправио био италијански војвода од Аоста-Ајмоне, који никада није посетио своју "краљевину". Павелић се уздао у то да ће на такав начин обезбедити некакав легитимитет, а у ствари, испоставило се да је његова марионетска земља била двоструки протекторат - италијански и немачки.
Иначе, Павелић и Кватерник нису били први немачки избор. Али Влатко Мачек је одбио да стане на чело НДХ, па се Хитлер нашао у изнудици. Због злочина, језивих чак и према нацистичким стандардима, већ од септембра 1941. власти у Берлину су покушале да нађу замену Павелићу. Претекли су их догађаји, усташе су спремно почеле да лиферују своје одреде ка Совјетском Савезу, па је поглавник опстао на позицији.
Иначе, колико је очајан формални положај био, показује Римски уговор из маја, којим се НДХ одрекла већег дела Далмације у корист Италије, Хортијева Мађарска је незадовољна територијалним добицима у Словачкој (у Словачкој се такође формира марионетска држава, па Мађари супротно очекивањима не добијају целокупну "Горњу земљу", како су то били планирали) уз немачку прећутну сагласност анектирала Међимурје, а Немачка је све време окупације под својом управом држала Срем (Ostsyrmien), иако је он номинално био у саставу НДХ.
Једино за шта се усташка врхушка питала у НДХ био је однос према Србима. У овом контексту са НДХ би се могла поредити лажна држава Косово.
За разлику од тога, Српска је производ међународног споразума, у њеном стварању су учествовале четири од пет држава сталних чланица СБ УН, а своју улогу је имала и ЕУ.
Њене надлежности и формални положај прецизно су дефинисани уговором, потврђеним од стране релевантних међународних чинилаца. За протекле две деценије тај уговор је неколико пута прекршен, али увек на штету Срба. Ако му већ историја НДХ није позната, онда би о историји Српске Инцко морао макар нешто да зна.
Али његово незнање и неваспитање, иако парају уши пристојним људима, нису били контрапродуктивни по интересе Срба и Српске. Чак напротив.
С једне стране, Инцко успева оно што не могу српски политичари: хомогенизује српско јавно мњење на Балкану. Можда и од свог настанка, Српска никада није имала већу подршку међу Србима, ма где они живели. Са друге стране, Инцко је до те мере компромитовао функцију високог представника да је сада сасвим легитимно поставити питање њеног даљег постојања.
Изузимајући Мирослава Лајчака и донекле Кристијана Шварц-Шилинга, сви остали су били субјективни. Истина Педи Ешдаун, Карлос Вестендорп, а поготово Карл Билт и Волфганг Петрич били су доста суптилнији, наметали су своју вољу користећи се другим средствима и дуго припремајући терен.
Инцко наступа као јефтини сарајевски адвокат или портпарол партијског Комитета. Због тога је направио проблем не само себи, већ и фукцији коју обавља. А то је добро за Србе. Што пре видимо леђа пристрасним међународним представницима, лакше ћемо бранити своје интересе. Зато га треба подстаћи да се што чешће оглашава. Нека о Србима прича шта хоће и што жешће удара. Кажу у Шумадији: није битно шта говори, већ ко говори. Истрпећемо ми његове увреде. А оно што нам се због тог трпљења отвара као шанса политички је неупоредиво вредније.
Вечерње новости, 16.01.2017.
