Одбор Европског парламента за спољне послове је претходне недеље означио Русију и Исламску државу као "највеће претње по безбедност ЕУ". Исто мишљење дели знатан број евробирократа. Чак не треба да чуди ни наведени редослед. За њих је прва претња Русија. Нажалост, институције ЕУ су постале саучесници у замајавању народа и уништавању Европе. О кључном проблему с којим се срећемо (ми, као Европљани) сви беже.
Претње европској безбедности представљају и велика економска криза (у медијима означена глобалном, мада је прецизније назвати је западном) јер оставља стравичне последице, и то што се ЕУ налази у својеврсној институционалној блокади, суочена са низом политичких проблема, и озбиљне кризе попут сиријске, украјинске и мигрантске. Ипак, ништа од тога није драматично као демографски показатељи, за које се може рећи да одражавају "свеевропски тренд", а не индикаторе за поједине европске народе. Чак jе и међу Албанцима, који су дуго година бележили значајне стопе популационог раста, дошло до стагнације. Међу осталима је пад мањи или већи.
Детаљно анализирајући оно што се дешава, Волтер Лакер износи низ забрињавајућих чињеница. На пример, иако муслиманско становништво чини "само 15 одсто" популације Брисела, њихов удео у старосној групи до 25 година је већ порастао на четвртину, а од новорођених у 2015. години је било 55 одсто деце од родитеља усељеника. Или да је стопа наталитета код жена пореклом из северне Африке тренутно дупло већа него код етничких Францускиња у регионима Париза и Марсеља. Или да се у нарастајућем турском корпусу у Берлину свега три одсто тинејџера може похвалити завршеном средњом школом. Није овде, наравно, проблем зато што је неко муслиман или пореклом из Африке, већ због тога што покушаји интеграција ни до сада нису дали неке велике резултате, па је зато и Ангела Меркел подвукла како присуствујемо "крају мултикултурализма". Настављање досадашњим путем, гурањем проблема под тепих и претварајући се да ће ЕУ својом идејом (меком моћи) успети све европске народе да "претопи у Европљане" опасно је самозаваравање.
Деца имиграната ће бити све бројнија и очекивано је да се све теже интегришу. Из таквог политичко-социјалног амбијента тешко да ће ишта друго изнићи до латентни сукоби, све чешће нетрпељивости и кризе, који ће нас одвести ка дуготрајној дестабилизацији.
Слика Европе се незаустављиво мења. Са једне стране, према проценама УН и Еуростата, број становника појединих држава ће до 2050. опадати, па ће тако Француска имати 55, Велика Британија 53 милиона, а најизраженије падове ће забележити Немачка (смањиће се популација на 63 милиона), Италија (око 37 милиона) и Шпанија (28). Што се балканских држава тиче (изузимајући албански етно-простор), број становника ће се смањити са 20-30 одсто. Са друге стране, у тако опадајућој популацији ће доћи до крупних промена у погледу етничке, религијске и образовне структуре. Деца имиграната ће бити све бројнија и очекивано је да се све теже интегришу. Из таквог политичко-социјалног амбијента тешко да ће ишта друго изнићи до латентни сукоби, све чешће нетрпељивости и кризе, који ће нас одвести ка дуготрајној дестабилизацији. Уколико се нешто не предузме, Европа ће остати без будућности. Са ЕУ или без ње, потпуно свеједно.
А да се морају предузимати идеолошко-политичке мере како би се на овакве трендове утицало, показује пример Шведске. Тамо су даване многе бенефиције родитељима, али су, на крају, резултати скромни. Само економским подстицајима се резултат не може постићи. Зашто? Разне лагодности су опиле две генерације Европљана, који су, у мањој или већој мери пошли за оном максимом турског бега у Босни, који је гледао само како да што "више стави у се, на се и пода се". Одрекли смо се учења које је помогло да од Европе постане локомотива развоја целог света. Затоданас већина није спремна на било какву жртву која нарушава комфор, па ни на родитељство. Чак иако до тога дође, ствар се завршава на једном потомку.
А какав је епилог свега, већ смо неколико пута гледали у историји. Сада, ко не учи на туђим грешкама, мораће на својим. Ако за то већ није касно. За почетак, било би довољно да се Европски парламет мало мане Русије и позабави озбиљнијим питањима. Са Русијом се може лако договорити.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
