Много је важних наслова и аутора „продефиловало“ током последњег Сајма књига. Шира читалачка публика већ је приметила аутобиграфију Михаила Горбачова, у којој бивши генсек СССР-а покушава да објасни своје потезе, описује односе са Борисом Јељцином, представља како је дошло до потписивања споразума са Роналдом Реганом, пада Берлинског зида, растакања комунистичког режима... Мада, у суштини, за истраживаче и аналитичаре нема никаквих нових, изненађујућих података, ова монографија представља важно сведочење о дешавањима у једном, за историју битном периоду. Такође, ако се пажљивије чита, могу се извући и одређени закључци и направити паралеле са данашњим временом.
За Горбачова је коначни крај комунистичког режима уследио после смрти Леонида Брежњева. Тада на чело Партије долазе најпре Јуриј Андропов, а недуго потом и Константин Черњенко. То су људи без харизме, без идеје куда треба кренути даље, како мењати систем, политичари који су били „суви производ“ идеолошко-бирократског апарата који је реаговао по инерцији. Они који су их предлагали и бирали чак нису обраћали претерану пажњу да се ради о појединцима са озбиљним здравственим проблемима. У тренутку када је изабран за генералног секретара, Черњенко је боловао од енфизема плућа, био је радно неспособан. Била је то и лоша порука широким народним масама које су у партијским руководиоцима виделе узоре.
Данас „широке народне масе“ имају друге узоре, то свакако нису политичари. Међутим, за политичаре се и даље гласа, они су на челу држава и влада, одлучују о животним проблемима. Због тога је летос, када се бирао председник Европске комисије, а како пише лондонски „Телеграф“, Дејвид Камерон сматрао неопходним да се отвори расправа о неким „личним карактеристикама“ Жан-Клода Јункера. Нови шеф „европске владе“ је, брзо се та гласина раширила по бриселској политичкој чаршији, склон чашици. Из других разлога Јункер није по вољи британског премијера, али је за његов избор постојала већина за коју је добро излобирала Немачка, али је обезбедио и „бирократски апарат“ ЕУ. Због тога је ово питање било потегнуто приликом његовог избора.
Међутим, све је то брзо заташкано и заборављено, мада су проблеми у које је „упадао“ Јункер постајали све озбиљнији. Ни после четири месеца Европска комисија у новом сазиву није била конституисана, а избор нових „министара ЕУ“ претворио се у прави циркус. Нови комесар за енергетику и климатске промене је Мигуел Аријас Кањета, који је иначе деоничар нафтних компанија, а нови комесар за финансијску стабилност, финансијске услуге и тржиште капитала је Џонатан Хил, како немачки медији подвлаче-некадашњи лобиста Лондон-ситија. На сукобе интереса и протесте великог броја невладиних организација пажња се не обраћа.
Посебан тон дао је избор представника Словеније. Најпре је бивша премијерка Аленка Братушек „дисквалификована“ због елементарног непознавања енглеског језика, а затим је на њено место „ускочила“ Виолета Булц, која са политиком није имала никакве везе до пре три недеље! Поред тога, у биографији обавезно наводи и своју наклоњеност ка (окултистичкој) езотерији и узбудљиве догађаје из живота попут „ходања по жеравици“. Иначе, она ће бити нови комесар ЕУ за саобраћај, јер је само то место остало упражњено!
Због свега, у изјави за утицајни „Дојче веле“ Барабара Везел је процедуру избора комесара назвала „бесмисленом представом“ која је „само привид демократије и у том облику потпуно непотребна“. Ово би се могло додати: и која по многим стварима подсећа на последње тренутке из историје совјетске бирократије.
Начин на који се конституишу органи ЕУ показује да се ради о инерцији једног идеолошко-бирократског апарата, који не уме да одговори на промене и изазове који се дешавају у окружењу. Он наставља да функционише „по старом“, као да се и даље ради о „златним деведесетим“ годинама, не региструјући да се све променило: од безбедносног окружења до структуре светског политичког система. Зато је искуство Совјетског савеза важно за ЕУ.