Пророковић за "Новости": Европска унија на путу СССР

Да ли ће ЕУ завршити као СФРЈ? "Ауторска права" за ову оцену припадају Јожи Менцингеру. Словеначки економиста је пре десетак година упозорио да су разлике између развијености чланица све веће, да у таквим околностима монетарна унија не може функционисати, те да ће се, последично, то одразити на политичке односе унутар ЕУ.

Многи су се овоме подсмевали, са аргументима да је "ЕУ квинтесенција западњачког рационализма", да у њој "не могу избити никакви сукоби", да је "надтворевина различита од свега до сада виђеног", "економска суперсила без импровизација"...

Са друге стране, Југославија је била неслободна и комунистичка, са ригидним партијским структурама, оптерећена економским недаћама и хипотеком "проклете авлије". Овакве оцене бих узео са великом резервом.

Ако ни због чега другог, онда зато што је Југославија имала много предности у односу на ЕУ. Де факто, у целој земљи се говорио један језик, била је изражена културна блискост њених народа (изузимајући Албанце и још неке малобројније националне мањине), имали смо искуство од пре рата када је земља истог имена и у скоро истим границама постојала, постојала је једна војска, једна спољна политика, један монетарни систем.

Југославија је била федерација, а шта је ЕУ тешко је дефинисати: она је и конфедерација, и међународна организација, и савез држава... У сваком случају сложена структура, у којој се државе нису одрекле доброг дела својих надлежности, а народи у највећој мери успели да задрже сопствени, национални идентитет. Чак и тамо где је било ублажавања националних осећања, није дошло до јачања европског идентитета, већ неких других опредељења појединаца или мањих група.

Разлике између ЕУ и СФРЈ постоје, па је зато свако поређење проблематично. Ипак, то није и немогуће. Идентично као и у ЕУ, ескалацији политичке кризе у СФРЈ је претходила економска. У СФРЈ је 1981. инфлација досегла 45 одсто, незапосленост је до 1985. нарасла на 16 процената, при чему је постотак незапослених млађих од 25 година био око 59 одсто (на САП Косову преко 90), а до тада смо већ имали преко 1,5 милиона гастарбајтера. Дуг СФРЈ је 1977. износио 9,5, а већ 1981. године се приближио износу од 20 милијарди долара.

Незванично, СФРЈ је банкротирала 1983. године. То је био одличан амбијент да се на сцену у великом стилу врате "историјске теме" и почне сукобљавање републичких руководстава, које се више није могло нити зауставити нити контролисати.

Поред тога, сличност је и у несналажењу политичких елита. Југословенски комунисти су лоше антиципирали дешавања у међународној политици. Биполарни поредак је нестајао, СССР је силазио са сцене и то се морало укалкулисати у све рачунице.

Бриселски еврокомесари понашају се још горе. Већи број показатеља већ целу деценију указује да једнополарност неће опстати. Свет је већ постао мултиполаран. Свет око ЕУ се убрзано мења, кризе избијају једна за другом, а на њих се никако, или у крајњој линији неадекватно, реагује.

Зато је, уместо да постане један од полова у новом поретку, ЕУ постала само регионални играч, другоразредни у односу на САД и Русију. То показује и затеченост мигрантском кризом, коју те "надинституције" нису уопште предвиделе, иако су морале разрадити све опције о томе шта потпуна дестабилизација Либије и Сирије доноси.

Последице економске кризе и анемичност руководства су узроковале да се 25. годишњица формирања ЕУ није честито ни прославила. ЕУ је у највећој кризи од оснивања. По нечему њена криза ипак подсећа на југословенску. Да ли ће ЕУ завршити као СФРЈ? У то сумњам.

Из данашње перспективе посматрано, вероватније је да би се дезинтеграција одиграла по "совјетском моделу". Неке државе ће остати заједно (као Русија и Белорусија), неке ће хитро прићи другим интеграционим блоковима и тражити нове стратешке партнере (као балтичке земље), неке ће тежити реунификацији (као што је настао ЕАС), негде ће доћи и до сукоба (као у Придњестровљу и Абхазији), а неке земље једноставно неће знати шта их је снашло и дуго ће се гушити у унутрашњим проблемима (као Украјина или Грузија).

Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе

Вечерње новости, 14.02.2017.