Како је пре неки дан констатовао коментатор Дојче велеа - великоалбански пројекат изгледа није плод српске маште. Нажалост, не само у Немачкој, већ и у нашој политичкој јавности је дуго било доминантно овакво становиште: да је све то "уобразиља националиста" и осталих "ретроградних снага". Као да се у Србији нема о чему другом маштати него о "великој Албанији". Дуго времена су и разни међународни званичници замазивали очи широј јавности, релативизујући ову ствар.
Албанци су, као и сви други балкански народи, почели да сањају о својој великој држави крајем 19. века. Последњу (сјајну) књигу на ову тему на српско-хрватском говорном подручју је недавно објавила Хатиџе Бериша. Кључну улогу за иницијализацију идеје имало је "друштво просветитеља" окупљених у покрету Рилиндја (Препород), а међу њима су најупорнији били браћа Фрашери. Затим је између два светска рата идеја добила на замаху, пропагирали су је чланови Косовског комитета, пре свих Хасан Приштина и Бајрам Цури. Током Другог светског рата Велика Албанија је накратко и постојала. Поново добија на замаху од друге половине деведесетих разрађивањем теза о "природној" и "етничкој Албанији". Геополитичке околности су погодовале Албанцима. Осим током Другог светског рата, они никада у историји нису имали овакву позицију. Отуда и последње изјаве Хашима Тачија и Едија Раме.Треба, међутим, подвући и да, иако су Албанци вољни да остварују свој велики пројекат, ништа не указује и да су способни да то ураде. Албанија се за 105 година постојања у институционалном смислу није развила и заокружила као остале европске земље. И данас, у јеку громопуцатељних изјава о уједињењу, Албанија је држава без председника. То је резултат сукоба власти и опозиције и последичне блокаде институција у Тирани. Резултате последњих локалних избора у тој земљи је прогласио амерички амбасадор. О плантажама марихуане и деловима земље у које полиција не залази извештавали су италијански медији. О "држави Косово" не треба ни трошити пуно речи. То је карикатурална конструкција коју још дуго неће одржати чак ни паре ЕУ ни војне снаге НАТО. Албанци сами не могу реализовати ову идеју. Међутим, то не значи да, уз помоћ са стране, неће покушати.
Ни захтеве Призренске лиге нису написали они сами. Тај документ је састављен у британском конзулату у Призрену, уз присуство шефа аустроугарске дипломатске мисије. Западни центри моћи ће га погурати. Односно, већ су то учинили. Јер да нису, ни Тачи ни Рама на ту тему не би смели ни да писну. Наравно, и сасвим другачија би била реакција ЕУ и НАТО. Сада, уз мању или већу подршку САД, Велике Британије и Немачке, Албанци вероватно могу нешто направити. Али због мањка капацитета и неспособности, далеко од тога да ће то бити како они замишљају, а због контрареакције неких комшијских народа и држава биће и великих последица по њихов положај. Па шта они у Бриселу и другде мисле: да ћемо ми седети и гледати како се прави "велика Албанија". Могу Албанци за савезнике имати кога год хоће, тај филм неће гледати. Јер то су закономерности у реалполитици и томе нас учи историја. Ако хоћемо да учимо праву историју и свет посматрамо из реалног угла. Свака акција рађа реакцију.
Вечерње новости, 04.05.2017.
