Пророковић за Новости: И Нови Пазар је свет!

Душан Пророковић

Последњих година се доста пише о „мрежноцентричној структури“ савременог друштва. Глобализација чини своје, традиционални државоцентрични и етноцентрични системи се трансформишу и нестају, а појединци се удружују, стварају заједнице по неким другим основама. Тако ничу најразличитије могуће „мреже“, својеврсне интересне групе, преко којих појединци могу заштити своје интересе или остварити одређене циљеве. Ово је заправо концепт који су вешто и успешно користиле разне невладине организације од осамдесетих година па надаље. Међу њима су били и активисти организација за заштиту животне средине, представници удружења за права хомосексуалаца, борци за људска права и тд. Карактерисало их је успешно прекогранично повезивање, утврђивање једнообразних циљева који се желе постићи, одлична артикулација корака у различитим земљама света и још боља координација акција. Оно што карактерише последњих десет година, јесте да ову матрицу почињу да употребљавају најразличитије могуће групације.

Муфтија само вешто (зло)употребљава оно што се дешава међу младим нараштајима у Новом Пазару и околини. А то што се дешава је права опасност. Томе треба посветити пажњу, а не политичким амбицијама муфтије. Као и свуда у Европи, разочарани и у одређеној мери са осећајем понижености, млади муслимани у Новом Пазару се „мрежноцентрично удружују“, окрећу сами себи и неминовно радикализују

Свакако најзапаженије „мрежноцентрично удруживање“ на Старом континенту се одиграва међу европским мухамеданцима. Како је то писао Доминик Мојсије, исламски народи су гурнути у „културу понижења“ и то је један од узрока њихове радикализације. Зато не треба да изненади што су се у истом дану појавиле две униформисане групе младих муслимана на улицама Вупертала у Немачкој и Новог Пазара у Србији. У граду покрајинe Северна Рајна-Вестфалија, у којем живи око 30 хиљада муслимана, почела је да патролира самопроглашена селафијска „полиција шеријата“. Углавном момци са упадљивим наранџастим прслуцима са флуоросцентним прслуцима залазе у кафане, коцкарнице и кафиће, разговарају  са њиховим гостима и „саветују“ им да се одрекну дувана, алкохола и наркотика и да се држе исламских норми понашања. Кроз Нови Пазар је, обучена као војска, продефиловала група од више десетина ученика локалне медресе, на челу са муфтијом. Иако муфтија, као и у толико прилика до сада, тера све ово на своју „политичку воденицу“ ствари су много сложеније. Муамер Зукорлић, са промовисањем данас неразумљивог, а историјски неутемељеног идеолошког садржаја који се креће од тврдњи да су рашки муслимани „илирског порекла“, преко одбране лика и дела појединца који је желео да албанизује Нови Пазар, до проглашавања за „геноцид“ питања избора директора јавних установа у овом делу земље, није опасност сам по себи. Чак шта више, његове политичке вратоломије су највећи ударац покушајима дугорочне изградње стабилног бошњачког идентитетског обрасца по религијској вертикали. Муфтија само вешто (зло)употребљава оно што се дешава међу младим нараштајима у Новом Пазару и околини. А то што се дешава је права опасност. Томе треба посветити пажњу, а не политичким амбицијама муфтије. Као и свуда у Европи, разочарани и у одређеној мери са осећајем понижености, млади муслимани у Новом Пазару се „мрежноцентрично удружују“, окрећу сами себи и неминовно радикализују. Захваљујући друштвеним мрежама, брзој размени (дез)информација и (како је то неко већ у Босни назвао) „фејсбучењу“, за ове момке и девојке је ближи Багдад од Новог Сада, а палестинско питање их много више интересује од европских интеграција. Као уосталом и њихове „мрежне пријатеље“ из осталих европских држава. Европа се, не желећи да прихвати пропаст дуго негованог „пројекта о мултикултурализму“ до скора правила да овај проблем не постоји. Сада се, међутим, ствари мењају. Ипак, то по развој догађаја у Новом Пазару не мора имати никакав значај. За разлику од муслимана из Вупертала, који су имигранти или њихови потомци, они у Новом Пазару су аутохтоно, староседелачко становништво. Без обзира на страшне епизоде из наших међусобних односа током појединих историјских периода, многи муслимани су оставили неизбрисив траг у српском народтворном и државотворном процесу. Запад на мухамеданце гледа као на „страно тело“, што у Србији није и не може бити случај. Због тога се и разговор о превазилажењу проблема и дугорочним односима мора почети што пре и то мора бити наш, аутентичан пројекат.

НОВОСТИ