Колико пута је током кампање за председничке изборе споменут "македонски сценарио"? Највише је то чинио Александар Вучић, најављујући да ће "спречити да до тога дође". А заправо, тешко је објаснити шта иза овакве формулације стоји. Ако је Вучић мислио на чињеницу да је опозициона коалиција финансирана споља, као и да се спољни фактори претерано мешају у унутрашње прилике, онда то није специфичност Македоније, већ сваке друге државе у централноисточној Европи.
Својевремено, почетком деведесетих, када су Македонци решили да напусте СФРЈ, заједно са Словенцима, Хрватима и БХ муслиманима, Киро Глигоров се на Дедињу последњи пут службено срео са Слободаном Милошевићем.
Глигоров је тада рекао: "Сада нам је прилика да добијемо македонску државу и ко зна да ли ће је у будућности икада бити."
Према сведочењу једног од учесника овог разговора, Милошевић је према свему што му је рекао председник Македоније реаговао смирено и сталожено, тако нешто је по свој прилици и очекивао, мада му није било право.
На крају је закључио: "Ви ћете, Киро, државу добити, али не знам можете ли је сачувати?"
Део македонских политичара, обавештених о разговору и ставовима, ове речи приписивали су "Милошевићевој озлојеђености". Можда је било и тога. Овог закључка, међутим, многи су се сетили лета 2001. године када су локалне наоружане формације тетовских Албанаца почеле свој устанак, да би га затим наставиле ОНА, па АНА - паравојске са јединственом командом, системом субординације и подршком разних политичких структура.
Били су то први наговештаји да се Македонија не може сачувати. И они су уследили после лоцирања НАТО на Косову и Метохији. Уласком НАТО и формирањем етнички чистих албанских структура у Приштини (Срби тамо служе само као украс) македонско питање стављено је у сасвим нови геополитички оквир.
Србија, од које део скопске грађанске елите "највише стрепи" (то су они људи који мисле да ће постати цивилизованији ако понове сваку глупост коју изговори Хилари Клинтон) "испала је из игре", њен утицај на дешавања у Скопљу постао је скроман, готово никакав. Тако је остављен широк простор за Албанце, који су га одлично искористили. Уз помоћ НАТО, наравно.
Јер, зашто би НАТО играо на Македонце? То је мали народ, суочен са негативним демографским тенденцијама, без икакве државотворне традиције подељен по многим идентитетским питањима и вредносним судовима. Из угла интереса великих сила и њихове геополитике ствари су једноставне: да ли ће им посао у неком региону завршавати пет милиона хомогених и осокољених Албанаца или милион збуњених и депресивних Македонаца?
Овога су били свесни и многи македонски политичари, па су покушавали да на сваки начин умилостиве западне центре моћи. Пристајали су на све што су тражили НАТО и ЕУ. Чак и неформалну (кон)федерализацију земље потписивањем Охридског оквирног споразума.
И шта се сада десило? Албанци траже још преко тога. Да се у овој (кон)федерацији утврди специјални статус за њих и легализују посебни односи са Албанијом. Уколико до тога дође, за 20 година више се неће говорити о подели земље (као што се говори данас), већ ће цела Македонија потпасти под суштинску контролу Албанаца.
Македонци ће постати политичка мањина у сопственој земљи. То је "македонски сценарио". Када пристанеш на све што од тебе траже и тако за неколико година изгубиш оно што си чекао вековима. Одраз наивности и паланачког погледа на политику. Мишљење да се без борбе може сачувати стечено. И добровољно препуштање сопствене судбине у туђе руке.
Вечерње новости, 03.04.2017.
