Уколико следеће године будем негирао "геноцид у Сребреници" гостујући у емисији Радио Спутњика, може ме задесити дупла казна. Са једне стране, Влада Србије је предложила измене Кривичног законика којима се свако негирање геноцида утврђеног правоснажном пресудом домаћег или међународног суда кажњава затвором до пет година. Истина, надлежна министарка је објаснила како се то односи само на пресуде Међународног кривичног суда о ваљда ратним злочинима у Конгу, али је њена тврдња смешна. Прво, како класификовати међународне правосудне институције. Друго, у Србији ионако нико не негира геноциде у Руанди и Конгу. И треће, пошто је ово одредба која се намеће од стране ЕУ, треба напоменути да слична решења постоје у неким европским земљама због тога што је било разних ликова који су негирали Холокауст. О геноциду над Јеврејима се није расправљало у Међународном кривичном суду, те отпада поменуто образложење. Овде се, наравно, пре свега ради о Сребреници. И о покушају да се на такав начин ова тема у српској јавности затвори. Мада се она не може затворити пошто је питање ратних злочина на простору бивше Југославије једнако политичко, колико и правно питање. Хашки трибунал је томе поприлично допринео, јер се више бавио политиком него правом.
Са друге стране, Европски парламент је усвојио резолуцију о борби против руских медија. Радио Спутњик и телевизијски канал Раша тудеј представљају "највећу претњу" и шире "непријатељску пропаганду".
Чак 304 мудра човека, који се називају европосланицима, гласала су за овакав текст. Њима се не свиђа извештавање руских медија, па су их једноставно прогласили "непријатељским". Резолуција је "само" саветодавног карактера, па не производи директне правне последице. Ипак, треба очекивати да ће бити политичких последица за све који наставе да на било који начин подржавају "непријатеље". Гостовање на Радио Спутњику је, дакле, "непријатељска пропагнада" и "претња" по интересе ЕУ. На то ће Европски парламент морати да реагује. Можда поново почну да праве "листе неподобних". Још ако се руски медији користе за негирање геноцида, ето проблема и са домаћим правосуђем.
По неписаном правилу, систем који почне овако да се понаша је пред својим крајем. Јер, он почиње да "производи" губитничку политику.
Ове одлуке су, саме по себи бесмислене и више говоре о онима који их предлажу него о онима против којих су усмерене. И једна и друга су писане истом руком, само је у првом случају извођач радова српско министарство, а у другом Европски парламент. Оне указују на сав "кошмар у главама" и уплашеност људи који седе у Бриселу. Слике које су стварали било о себи, било о политичким одлукама које су доносили, било о историјским догађајима на које су утицали не смеју да се мењају. Не сме бити преиспитивања било чега. Не сме се тврдити да у Сребреници није било геноцида, нити пружити шанса руским медијима да чујемо и другу страну приче о кризи у Сирији, грађанском рату у Украјини или дешавањима у европским земљама. Не сме се полемисати о томе колико је Хашки трибунал забрљао. Колико је "западна међународна заједница" одговорна за све што нам се данас дешава. И због онога што ће се тек дешавати.
По неписаном правилу, систем који почне овако да се понаша је пред својим крајем. Јер, он почиње да "производи" губитничку политику. У недостатку аргумената и страху од истине, сакрива се иза репресија и претњи. Због тога су и предлог српског министарства правде и резолуција Европског парламента потези политичких губитника, који ће резултирати контраефектом. О Сребреници ће се више и гласније причати него икада до сада, а руске медије ће пратити и они који до јуче то нису чинили. Јер, како време буде пролазило и како све већи број заинтересованих за политику буде увиђао да иза свега стоји страх, а не одлучност, тако ће и лавина незадовољства и бунта расти. Пред уплашенима се не повлачи. За губитницима се не иде.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе