Средином осамдесетих година мој покојни отац је почео скроман приватан посао: узгајање малина. Зато сам, док су остали школски другови били на распусту, проводио лето у малињаку. Тада ми то није било право, али, гледајући са данашње дистанце, ништа корисније у том узрасту нисам могао научити. Стицање радних навика и самопоуздања да се сопственим радом нешто може постићи се никако другачије не може добити. Елем, остало ми је у памћењу да још од тада малинари свако мало па нешто протестују. Тај рад је тежак, захтева и улагања и одрицања, а када цена на тржишту падне, најчешће је једини циљ завршити сезону без губитака. Када се у кратком року понове две или чак три такве сезоне прети опасност од банкрота.
Јер, са једне стране, као мало који други производ из Србије, наше малине "освајају свет". Према подацима Привредне коморе Србије за последњих пола деценије, са просечном производњом од 100.000 тона годишње наша земља је на другом месту у свету. Било је година, као на пример 2012, када смо избијали на прво место, али су то изузеци. Испред нас је Пољска са 120.000 тона, а иза Мексико са око 70.000, Чиле са 55.000 и САД са 50.000 тона по сезони.
Сам по себи, овај податак је значајан. Он тек делује импресивно када упоредимо величину наше земље и број становника са осталим конкурентима. Чиле је осмоструко већи са дупло више становништва, Пољска има четири пута већу површину и пет пута више становника, Мексико 16 пута већу територију и 22 пута већу популацију, а САД чак 104 пута већу територију и 43 пута више становника. Србија је, мерено по глави становника, најпродуктивнији произвођач малина у свету. То се осећа и у нашем извозу, пошто је годишња производња мерена у доларима око 250 милиона. У процесу међународне поделе рада и заузимања дела светског тржишта малине су за Србију стратешки важан производ.
Са друге стране, посматрајући параметре кумулативности и географске дистрибуције произвођача, свака помоћ коју држава пружи је апсолутно оправдана. Све што зараде малинари троше у Србији (радна снага, енергенти, ђубрива итд.), они новац не износе из земље (као мултинационалне компаније) што додатно подстиче економски раст. Такође, њихова производња је лоцирана у руралним и мање развијеним подручјима, те су ове економске активности можда и једина гаранција да ће се становништво ту и задржати. Са постојећим демографским падом и унутрашњим миграцијама ка Београду, Новом Саду и Нишу, ово је значајно. Толико, да ће у наредним годинама тема депопулације појединих подручја постати приоритетна за националну безбедност.
Ако се толики новац даје страним инвеститорима, при чему неки од њих побегну из Србије већ после истека уговора, а за остале је крајње дискутабилно колико доприносе економском развоју земље, у буџету се морају наћи средства и за подстицање малинарства. Потребе за малинама су на глобалном тржишту све веће, наша садашња позиција одлична, искуство које имамо огромно, што су предуслови који готово да не постоје ни у једном другом сектору. Дакле, треба размишљати како да постанемо светски лидер у наредних деценију или две.
Ма колико чудно звучало, не смемо се задовољавати постојећим. Јер, ако не будемо предузимали ништа, други ће нас престићи. Климатске промене мењају свет, па ће све већи произвођачи малина у наредним деценијама бити државе попут САД, Русије, Белорусије, Украјине, балтичких земаља. Тржишна утакмица ће бити још оштрија. Ако се за то не спремимо, изгубићемо и ово што имамо.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 03.07.2017.