Пророковић за "Новости": Турци на немачки начин

Зашто се не преселите у Турску?

Ово питање суштина је низа коментара који су се дан после референдума о проширивању уставних овлашћења председника Тајипа Реџепа Ердогана појавили на порталима у Немачкој.

Усмерени су, наравно, ка држављанима Турске који живе и раде у овој земљи. Ердоган је, према прелиминарним подацима, изгубио у највећим градовима Турске - Истанбулу, Анкари, Измиру и Анталији (суштински, референдум је био изјашњавање "за" и "против" њега), али је зато у Немачкој - убедљиво победио. Више од две трећине турских гастарбајтера подржало је процес, како су поједини немачки медији описали - "султанизације земље".

Не треба посебно подвлачити како су и јавност и политичке структуре у скоро свим европским земљама, а Немачкој поготово, критички настројени према последњем потезу Ердогана. И сада, пошто убедљива већина Немаца овај чин види као претњу, а убедљива већина немачких Турака као пожељно решење, појавили су се коментари као са почетка текста.

Логика оних који се на овакав начин оглашавају је једноставна: када толико подржавате Ердогана, зашто не оставите своја радна места у Немачкој и одете да живите у том његовом "рају". Да ће бити овакви резултати изјашњавања могло се наговестити.

Професор Петер Терем ме је 2011. године упознао са резултатима једног опширног истраживања чији је закључак био да су према вредносним судовима немачки Турци много радикалнији од сународника који су остали да живе у домовини.

Свакако, тешко је очекивати да ће се било ко преселити из Немачке у Турску. А и зашто би? У Немачкој више зарађују, бољи је образовни и здравствени систем, у сваком погледу то је уређенија земља. Нико неће да иде са бољег на горе. Па зато што им је ту где јесу боље и одлучили су се да емигрирају. Али и поред решених егзистенцијалних питања, они су у великој мери незадовољни. И иако су задовољни резултатима референдума, наставиће да живе незадовољни у Немачкој.

Да не набрајам даље, нешто слично је приметно и у понашању арапских емиграната у Француској, или чак друге или треће генерације њихових потомака, који имају држављанство Француске и осим француског не говоре ниједан други језик.

Њима су у културном и политичком смислу много ближе вредности сународника са Блиског истока него комшија Француза. Ово само потврђује тезу Данијела Коена да човек није (искључиво) "хомо економикус". Материјално је важно сваком појединцу, отуда и сталне миграције и пресељења у градове и државе где се више зарађује. Али то никако није једино, а често ни опредељујуће, када се постави питање личног задовољства и среће.

То није једино, а често ни опредељујуће када говоримо о политичком опредељивању појединаца или читавих друштвених група. Економска логика је једно, а политичка нешто сасвим друго. Она је повезана и са појмовима достојанства, самопоштовања, самопоуздања, тиче се упоређивања са другима, сагледавања многобројних процеса историјског карактера (како их већ ко тумачи и прихвата) и потребе да се негде припада.

У овоме се налази и одговор на подсмешљиве коментаре оног дела београдске политичке чаршије који воли да истакне како би сви Срби да раде или на Западу, или у западним фирмама у Србији, а истовремено су им "пуна уста Русије и Путина".

Тај аргумент се претходних година користио како би се поткрепила теза о "колективној шизофренији". Јер, ето, Срби не знају шта хоће! Последњи пример из Немачке и гласање турских гастарбајтера је још једна у низу илустрација како највероватније није проблем у онима који гласају, већ онима који тумаче друштвене процесе и креирају политику.

Позивати сада Турке да се врате у домовину (мада је и ово нетачно, јер је један део турских емиграната рођен у европским земљама) није решење. Није то свакако ни приписивање оваквог исхода "колективној шизофренији". Турској, српској или некој трећој - свеједно.

Решење је испитати зашто хомо политикус овако реагује, када је материјално у доброј мери задовољено. Овакви резултати указују на дубоке друштвене и политичке поделе. А оне се не решавају радикалним мерама.

Вечерње новости, 24.04.2017.