Рад председника Центра за стратешке алтернативе др Александра Митића постао је интегрални део Извештаја Међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву 1991-1995 коју је основала Влада Републике Српске.
Извештај од преко 1,200 страна је сада доступан на српском и енглеском језику на сајту https://www.incomfis-sarajevo.org/
Митићев рад - анализа садржаја - се фокусирао на стварање црно-белог дискурса и наратива у западним медијима пре отпочињања сукоба у Хрватској, Словенији и БиХ, а у контексту неуспеха превентивне дипломатије ЕЗ и САД.
У првом случају, анализиран је неуспех Европске заједнице да спречи почетак насилног сукоба у Словенији и Хрватској. Анализа је показала да је превентивна дипломатија ЕЗ била некохерентна и нејасна. Анализа садржаја „Економиста“, „Тајмса“ и „Монда“ – три веома значајна и репрезентативна медија у ЕЗ - показује да је њихово извештавање било веома пристрасно и једнострано. Извештавање је одбацило федералну југословенску опцију као могуће решење и исто тако је одбацило захтеве Срба у Хрватској. Уствари, пројугословенски и просрпски термини су стављени у великој мери у негативан контекст. Превентивни напор ЕЗ се фокусирао на слабљење подршке југословенској федерацији и нерешавање проблема Срба у Хрватској.
У другом случају, анализиран је неуспех САД да спречи почетак насилног сукоба у Босни и Херцеговини. Опет, анализа је показала да је превентивни напор био некохерентан и нејасан. Анализа садржаја „Њујорк Тајмса“, „Тајма“, „Њузвика“, „Њу Рипаблика“ и „Нашнл Ривју“ показао је да је он био веома пристрасан и једностран. Поново су, попут случаја западноевропских медија 1990-1991. године, медији пројугословенске и просрпске термине доминантно ставили у негативан контекст, те одбацили супростављање босанских Срба да живе у независној Босни и Херцеговини. Превентивни напор САД се стога фокусирао на радикалну промену става по питању признања сецесионистичких република, те конфронтирајућем ставу према захтевима босанских Срба.
Студија указује на то да су медији могли да имају утицај на превентивну дипломатију. Исто тако показује да постоји корелација између медијског извештавања и акција превентивне дипломатије. Најзад, студија указује на то да је, тамо где је био могућ, утицај медија био негативан с обзиром на пристрасну, црно-белу слику о проблему, те да није рефлектовао нити комплексност нити деликатност ситуације и неопходних мера превентивне дипломатије.
Ова студија није имала за намеру да докаже каузалну везу између медијског извештавања и превентивне дипломатије, нити то да су медији одговорни за њену пропаст, чак и ако су имали негативан утицај.
Међутим, анализа јасно указује на изградњу манихејског архетипа о борби „добра“ против „зла“, у којем је улога „зла“ поверена готово искључиво једној, српској страни.
Више о томе можете прочитати у Поглављу 4 - у српској верзији на странама 460-464 и 491-516, а у енглеској верзији на странама 499-504 и 533-565.
