Ако је прича о медијима прича о друштву у коме живимо, онда се глобално друштво чији смо – хтели то или не – саставни део, налази у сасвим невеселом стању. Такав закључак, макар, нужно произлази из дијагнозе коју, с мноштвом убедљивих аргумената, за „Печат“ износи последњи главни уредник НИН-а пре његове корпоративизације Слободан Рељић, с којим смо разговарали поводом његове нове књиге „Медији и Трећи светски рат“.
У последње време много се говори о „лажним вестима“ (fake news), што је термин којим либерални мејнстрим медији често описују неочекиване конкуренте, алтернативне интернет-медије с деснице, али и РТ, „Спутњик“… Сами на себе, додуше, не примењују исте критеријуме када, на пример, „Вашингтон пост“ на насловној страни објави како су Руси хаковали електро-енергетски систем у Вермонту, па се испостави да није било никаквог хаковања, а камоли да су Руси с тим имали неке везе. Елем, о чему се ту ради? Да ли је борба против „лажних вести“ – борба за истинито извештавање, или нови вид масовне цензуре?
У западном новинарству, посебно америчком мејнстриму, више не постоји борба за истинито извештавање. Истина тамо одавно није циљ, а од избора Доналда Трампа за председника уклањају се и привиди. У „слободном свету“, како себе воли да зове Запад, fake news јесу постале хит 2016. током председничких избора, али у јавном мњењу САД нису никаква новост, као што није ново да „дубока држава“ у водећој земљи либералног капитализма кључно оперише, посебно у кризним временима. У неком смислу би се могло рећи да је Америка земља у којој се развила култура fake news-а.
На шта мислите?
Поседујем тајну мапу, коју је произвела Хитлерова влада – планер Новог светског поретка, саопштио је Рузвелт америчкој нацији на Дан морнарице, 27. октобра 1941. и онда разигравао причу како је нацистички план да се освоје оба америчка континента, укину све религије, од протестанске и католичке до будизма, па да сe успостави међународна Нацистичка црква, којој ће Библија бити Мајн кампф, а Христов крст биће замењен свастиком и голим мачем, Бог крви и железа замениће Бога љубави и милосрђа. Хитлер јесте био човек склон надреалним плановима, али овако нешто су могли да измисле само Британци да увуку САД у рат, а чему се и Рузвелт силно радовао. Све се калемило на конкретан догађај у коме су две немачке подморнице потопиле америчке разараче „Грир“ и „Керни“ a погинуло је 11 Американаца. Хтели смо да избегнемо пуцање, грмео је Рузвелт, али пуцање је почело. А историја је забележила ко је први пуцао, обавештавао је. Истина је била директно супротна: амерички разарачи ловили су немачке подморнице за рачун британских авиона који су их гађали дубинским бомбама. И док је Рузвелт очајнички желео рат против Немачке, Хитлер је очајнички желео да избегне рат против Америке. Али лажне вести су деловале…
… као торпедо.
Ни први ни последњи пут. То иде још од одлуке да се 1847. пређе Рио Гранде и окупира Мексико Сити, да се 1898. минира свој брод „Мејн“ у луци у Хавани а да се за то оптуже Шпанци да би се напала Куба. Или, 1964. „обелодањује“ се како су северновијетнамски патролни чамци насрнули на два америчка разарача – што је као да су две муве насрнуле на два слона – али то је био разлог за започињање Вијетнамског рата. Иза масовних медија се ваљало море лажи о догађајима на Тјенанмену, у Ираку, бившој Југославији, о нуклеарном оружју Ирана. Америчка владајућа елита fake news користи да манипулише народом а да би га покренула у неку акцију или га умиривала док она обавља своје антидемократске послове. Тако, и кад се сад као капитални доказ појављује да је Владимир Путин изабрао америчког председника, то није догађај без преседана. Односно то би се могло назвати америчком нормалношћу и то има релативно јасну намеру.
Да се поништи непожељан резултат избора?
Естаблишмент, та група која влада Америком, доживела је сада побуну народа, отприлике онако како је то пре две деценије и описао левичарски филозоф Ричард Рорти. Најавио је побуну „људи из провинције“ – они више неће трпети све већу беду и непојмљиве размере понижавања и спас ће тражити у човеку чврсте руке који ће ударити по носу самозадовољне бирократе, превртљивe адвокатe, преплаћенe мешетарe на берзама и постмодернистичке професоре који креирају њихову судбину. Од тада се у мејнстрим медијима јавност извештава како Америку од злог председника спасава „дубока држава“. Али шта је „дубока држава“? То је хунта, „црна рука“, пузајући државни удар. Поништавање воље народа. Међутим, „независни медији“ и „слободни новинари“ у томе не виде никакав проблем. Изнад народне воље је интерес корпоративног капитала и војнобезбедносног комплекса. То је америчка историја.
Власник „Вашингтон поста“ Џеф Безос је, са својом компанијом „Амазон“, пре неколико година склопио уговор са ЦИА вредан 600 милиона долара. Каквог утицаја оваква врста везе има на уређивачку политику „Вашингтон поста“?
Па, утицај мора бити директан. У друштву у коме је приватна својина „светиња“, јавни интерес је слушкиња. Јер су новине, медији, део тог корпоративног сплета, на чијем челу је војнобезбедносни комплекс. Сва јавна сазнања описују вишедеценијску улогу ЦИА као неупитно недемократску. А Пентагон је кључни стуб те државе. Највећи послодавац на свету. Директно запошљава 3,2 милиона људи. Зна се и да постоје пројекти у тој сфери у које није посвећен ни председник. Посебно су нови медији „умрежени“ са „дубоком државом“. „Гугл“, рецимо, јавно „на добровољној бази“ сарађује с НСА (Националном безбедносном агенцијом). А то је потпуна контрола порука, прислушкивање телефонских веза, праћење кретања аутомобила, дрон надзор широм света.
И зашто се то питање скоро уопште и не поставља, него се „Пост“ и та мејнстрим структура и даље држи за референтну и у САД и у западном свету?
У том друштву питања легитимитета таквих приступа се не могу ни ставити на дневни ред. Историјски гледано, штампа јесте настала у раној фази капитализма као средство за суочавања моћника с јавношћу. И кад ови раде неке гадости, кад новине то објаве, притисак јавности то уведе у ред. С друге стране, нови медији и читав тај дигитални свет – оличени у компјутеру, сад у смарт-телефонима и интернету – прављени су како би се успоставила контрола над током информација, порука и у крајњој линији људи. Читав пројекат је настао по окончању Другог светског рата у оквиру „гвозденог триангла“ – влада као покровитељ, академска заједница као креативни елемент и војноиндустријски комплекс као извођач радова. У једном тренутку америчка влада имала је тајни план да се свим домаћинствима бесплатно подели радио-апарат у коме би био и микрофон за прислушкивање. Та жеља тада није остварена, али ни заборављена. И – ових дана од „Викиликса“ смо сазнали да се то реализује преко „самсунг“ телевизора. Данас је сав медијски потенцијал, од књига, музике, новина, магазина, радија и телевизије сливен у дигитални ток – у смарт-телефон, на пример. И све то стиже преко неколико платформи чија су седишта и машинерија у Силицијумској долини. Том свету, слобода медија о којој ми још причамо, само је угаљ од кога се ложи ватра да се подгревају сећања на „златно доба“ слободе штампе. Централна установа тог пројекта је „Гугл“. Сад се више и не крије да су се медији, од ослобађајуће силе у друштву, претворили у поробљавајућу, од оних који информишу у оне који манипулишу. Идеал слободе је угуран у пропаганду. Медији су бескрупулозни ликвидатори здравог разума у грађанском друштву, чега се плашила Хана Арент још у послератним годинама.
У књизи наводите да је „уредничка редакција Си-Ен-Ена била – и то од 1988. – под контролом војне јединице постављене у њеној главној канцеларији, Одељења америчке војске за психолошке операције“, и да је то „шоу управљан од стране ЦИА и Пентагона“. Тијери Мејсан, чија је ово информација, наводи и да су западни ратни извештачи, и са наших простора, „готово сви (…) стални сарадници тајни служби НАТО-а“. Постоје ли докази за ову тврдњу?
То уопште није споран детаљ. Имате то на „Википедији“, чеду „Гугла“, под одредницом Psychological Operations (United States) па, у оквиру текста, под међунасловом CNN and NPR interns incidents. У мојој претходној књизи постоји и опширан опис како Пентагон преко ПР агенција за војне операције унајмљује „експерте“ на које се онда усмеравају сви медији, уредници, извештачи. Тако је слика потпуно унисона. Кад се јави – био је „масакр“, сви прихватају, кад се јави – „геноцид“, нико то не доводи у питање. „Независни медији“ без трунке критичности преузимају интерпретације унајмљених експерата. Кад се операција заврши, као рецимо Заливски рат, онда „Њујорк тајмс“ „открије“ да су објавили и разне неистине, али се све пребаци на „експерте“. И тако, медији су чисти. Пентагон онда унајмљује нову екипу.
Лежи ли баш овде објашњење црно-беле слике о ратовима у бившој Југославији која је форсирана преко ових медија?
Кад је својевремено руски дисидент Александар Зиновјев дошао из „црвене Москве“ на „слободни Запад“, запрепастио се да, иако формално не постоји јединствен центар за управљање медијима, они фактички функционишу као да добијају инструкције из неког центра попут ЦК КПСС. Уочио је да ту постоји „невидљива рука“, која – гле чуда! – уопште није научно проучена на Западу. Подаци о њој ретко доспевају у штампу. То је релативно мало лица која прате препоруке што долазе из ширег круга политичара, бизнисмена, политиколога, новинара, саветника и дају сигнал за усаглашено деловање медија о одређеним питањима. У медијима је много искусних сарадника који одмах „нањуше“ нове околности и чак могу да предухитре „вишу инстанцу“. Тога се одмах лаћа огромна армија реализатора неупитно спремних да испуне било који задатак. Механизам је маскиран гиздавим приповестима и митовима о слободи штампе и легендама о новинарским подвизима. Нерањив је споља. Тако маскирани медији моћан су инструмент за формирање свести, осећања и укуса огромних маса људи и за њихово усмеравање у жељеном духу. Тај и такав инструмент и сам себе опажа као друштвену моћ, који онда све остале снаге користи као инструмент за своју владавину над друштвом. И, сад, замислите, кад се тако разрађеним механизмима шапне шта је „амерички национални интерес“ у бившој Југославији, ко су „добри“ и „лоши“ момци, онда они сигурно неће правити грешке. Милошевић ће се за тили час претворити у Хитлера, наћи ће се „концентрациони логори“ у двориштима грађевинских складишта са неколико метара бодљикаве жице, антифашистички Срби одмах ће постати мрачни фашисти. Колико су ту чињенице неважне још боље се види по Русији – председник земље која је поразила нацизам без зазора се назове Хитлером. Бесмислене су тврдње неких наших медиолога како је Слободан Милошевић, да је изнајмио неку скупу ПР агенцију, могао да направи потпуно другачију слику у западним медијима.
Пишете и да се „данас више и не говори о информативним системима, него о медијској индустрији“. „Медијска моћ је у рукама неколико корпорација“, наводите, а оне су „тоталитарне организације којима је слобода страна по природи њиховог организовања“, те да оне немају „чак ни формалну обавезу да штите јавни интерес“. Шта то говори о информацијама које добијамо преко корпоративних, мејнстрим медија?
У америчкој елити се, иначе, гаји презир према демосу. Демократија се разуме као манипулација. Едвард Бернајс, отац ПР, Фројдов сестрић, писао је двадесетих година прошлог века да владари – пошто морају да добију „одобрење маса“ – у пропаганди „имају алат који је све моћнији да им приушти то одобравање“. И „због тога је пропаганда заувек ту“. Дакле, нема оних светлих теоријских обећања о „подразумевана два повезана начела“: да, прво, доношење одлука мора бити под јавном контролом, а друго, да сви морају имати увид у спровођењу те контроле. То је само жвака. Над демократијом је доминантан капиталистички поход за профитом. Зато је обавештавање грађана оправдано само док се то исплати власницима медија или њиховим партнерима и пријатељима из исте друштвене групе. Америку никад нису занимали јавни сервиси. Демократичност медијског система се објашњавала мноштвом медија, диверсификацијом. Крајем двадесетог века је и та формалност сахрањена. Данас се девет десетина вести, програма и порука ствара у пет корпорација. Тиме је и она Зиновјевљева „невидљива рука“ огољена. Ту пет председника управних одбора, уз виски и цигаре, функционише као приватно министарство информисања.
Зашто сматрате да је медијски спин „смртоносни вирус у крвотоку западних либералних вредности“? Другим речима, да ли су конзументи западних медија жртве пропаганде? А то вас питам јер наводите да, „када су откривена средства како се може кротити и усмеравати енергија маса, елите никада неће оставити то оружје, а демократија се стално испражњава од основног смисла“…
Медијски спин је врхунац одвајања вести од истине и загађивања нашег здравог разума. То је сад потпуно конструисање нове реалности. Инжењеринг. Ту после ни инжењер не зна шта је истина а шта лаж. Бернајс је волео да цитира Наполеонове речи: „Околности? Па, ја правим околности!“ Тако је објашњавао свој „инжењеринг пристајања“, како је насловио чувени текст из 1947, где је демократија прецизно и бестидно описана као право лидера да „одговорно“ користе технике манипулације а да би светину водили кроз историју и садашњост. И да се ту ради о принципијелно постављеном „инжењерингу пристанка“. Као у „Куму“, понуда која не може да се одбије. То је друштвено стање.
Назив једног поглавља ваше књиге је „Новинар – професија ампутиране савести“. Идеализованој слици независног и објективног извештача ви супротстављате слику сурове реалности у којој новинар, „запослен у предузећу за производњу вести“, заправо не може а да „не дела по потреби издавача који је уложио капитал и има своје ’политичке и економске интересе’… Професионалцима остаје да ампутирају савест и служе естаблишменту, и то као војници у маскирној униформи ’независног новинара’“. Необична тврдња, с обзиром на то да сте највећи део свог радног века провели као новинар. Значи ли то да сматрате на не постоји „независно новинарство“, већ, у најбољем случају, само поштено и непоштено?
Ово су неспорне чињенице за опште стање система. То је ваљда јасно. У теорији се медијски модел у коме су идеал слободни новинар и независни медиј зове либертаријански, а ми смо данас у пропагандном моделу. Професија је стављена пред свршен чин. Ту је главни циљ обављање задатака који стижу од класе власника и његових организација. Постоје, наравно, увек изузеци, који се не дају контролисати. То што ви тачно означавате као „поштено“. Напор непокореног људског духа. Поштено човека чини човеком. Јер потреба човека за истином и слободом је исконска. Није питање запослења. Све велике преокрете у људској историји мотивисале су те две велике, крајње апстрактне понуде. То је Достојевски описивао као несавладиви део људске дубине. Оно што и у дистопијама Замјатина, Орвела или Хакслија никада не буде до краја поробљено.
Критикујете и „билдизацију“, то јест таблоидизацију европских медија, кажете да „најсигурнији профит не настаје из производње вести чији је врхунски критеријум истинитост, већ из садржаја по мери потреба маркетиншких организација које дистрибуирају буџете за оглашавање“. Да ли нам је (и) због тога јавни дискурс претворен у непрестани ријалити програм у коме је дискусија о озбиљним и важним друштвено значајним питањима, практично, одумрла?
Знате ли зашто је књига и данас најсубверзивнији медиј? Зато што је то директан однос између издавача и читаоца. Нема адвертајзинг посредника. У фази кад јача улога новца, а уклања се јавни интерес, повећава се удео лаких садржаја – настаје инфотејнмент, амерички неологизам који сугерише да се озбиљне вести претварају у забавне, да би привлачиле што ширу публику. Дакле, није циљ средњи део јавног мњења него дно. Како је адвертајзинг постао основни извор прихода медија, а не читалац, ми живимо с конзумотејнментом – кад нема границе између озбиљних вести, забаве, ПР и рекламних порука. Шта год може да се прода у програму или простору, продаће се. Уводници у новинама, едиторијали, постају адверторијали. Улога уредника своди се на то да буду извршиоци налога празноглавих и бескрупулозних менаџера. Капиталисти су доколичарска класа коју занима само висина дивиденде на крају године. Ријалити програми су законито дете тог брака. Реално гледано, то доноси тренутну добит и уништавање вредности које су настајале деценијама, вековима. Масовни медији су изашли из своје суштине. То су сад главни уништавачи здравог разума у друштву, које онда постаје и слепо, и глуво, и без укуса и без мириса – јер здрав разум је главни координатор наша четири чула. Одговор на такве намере не може бити молба да они буду добри. То се неће моћи довести у ред без великих ломова.
РТ је, пишете, „симбол прве велике побуне у сфери глобалне западне медијске манипулације“. Постоји ли принципијелна разлика између РТ-а и западних телевизијских кућа? Који је основни значај РТ-а?
РТ, у почетку „Раша тудеј“, на Западу је дефинисан као анти-ЦНН пројекат. Такав опис је дубоко смислен. Постоји ЦНН-ефекат, што је утицај који се некритички шири на друге медије и јавно мњење из мејнстрим медија, а један од лидера тог утицаја на глобалном плану је ЦНН. РТ је свесно и смислено пројектована да се супротставља том току информисања, које је у ствари глас и интерес америчког естаблишмента, и као што се данас јасније види – оног што се зове „дубока држава“. РТ, на глобалном плану, стоји насупрот тог тока. Колико је та улога важна види се по великом успеху РТ и њеном брзом прихватању и у западним земљама. То је у многим земљама најгледанија страна телевизија. РТ је прва достигла милијарду гледања на јутјубу. Недавно је објављено да она има две милијарде прегледа прилога на енглеском, односно четири и по милијарде свих прегледа. То је далеко испред њених главних глобалних конкурената попут ЦНН-а, „Фокс њуза“ и „Ал Џазире“.
Видети другу страну медаље постаје императив опстанка. И та иновација је предност РТ данас. Западни медији су због очигледне (зло)употребе десетковали свој кредибилитет, а то је бесповратан процес. Зато на Западу данас имате непрестане и агресивне кампање против „Спутњика“ и РТ, и то креће са највиших места. Недавно смо видели како се новоизабрани председник Француске из своје несигурности жали Путину како су „Спутњик“ и РТ утицали на француске изборе. Таква врста жалбе била би до пре само годину-две незамислива, јер је Запад себе доживљавао као неприкосновеног у информисању и пропаганди. РТ је најзаслужнија за урушавање тог злокобног монопола. То је историјска улога.
Говорећи о Србима у ово доба немилосрдне пропаганде и непроглашене колонизације која је с њом повезана, ви ипак констатујете оптимистички: „Народ ’косовског мита’ је давно рекао: није вјера тврда у јачега! И тако презрео све пропагандне кампање. (…) Он је наоружан способношћу, потенцијалом за (анти)пропагандну писменост. Да не заврши у западњачком пропагандном лонцу као ’кувана жаба’. То је данас једна од највећих вредности којима један народ може бити опскрбљен.“ Дакле, све док смо овакви какви јесмо, као и увек, спаса нам нема, али пропасти нећемо?
У пропагандном рату који је увелико у току, и који се интензивира, мали народи као што смо ми Срби немају средстава да направе свој РТ. Као што не могу ни да произведу С-400 или невидљиве авионе. С друге стране, наши медији и наше јавно мњење су беспризорно вестернизовани и онеспособљени да функционишу нормално. Ми преузимамо интерпретације догађаја и процене процеса из западних медија, што је велики проблем. Јер не само да они нису у складу с нашим интересом него су и потпуно прожети западном пропагандом, њиховим интересима и – што је најопасније! – њиховом неспособношћу да успешно сагледају куда иде свет. Сав овај распад је производ Запада. Они који су свет довели у ово стање не могу бити и они који ће свет извести из кризе. Зато нам треба светски преглед. Шири. Много шири. Поред процеса који је досад био на делу „вестернизације“ већ је у употреби и – „истренизација“ (Easternization). Утицај Истока се више не може пренебрегавати. Посебно не ми…
Народ „косовског мита“?
Косовски мит је наша одбрамбена моћ, која нас чини отпорним на манипулације. И научно је доказано да су народи који имају развијену митску самосвест најнеподобнији за манипулације, и на њима пропагандни механизми и новостворени лажни митови, који се сад зову наративи, имају најмањи учинак. Најмоћнија пропагандна машинерија у историји четврт века нам испира свест и настоји да подрије наше колективно подсвесно. Учинак је сасвим скроман. На једној вечери, којој сам и ја присуствовао као уредник, амерички амбасадор се жалио како су они овде потрошили милијарду и триста милиона долара а Руси само сто тридесет милиона, али њих сви воле. Тако то изгледа кад процењујете успех операција на народу који има канале свог архетипског подземља и може да, упркос свему, нађе неко суво и узвишено место где „Гугл“ поплава не утиче. И то је озбиљно утемељено острво. Кад одете у Андрићград, онда видите како је Емир Кустурица с тим на уму ставио Иву Андрића на Трг Николе Тесле а Његоша испред храма посвећеног Светом цару Лазару и косовским мученицима. Косовски мит интерпретиран генијалном промишљу! Јасан оријентир у времену које долази, а које опасно наличи ономе које је чекало младобосанску Андрићеву генерацију.
Аутор: Никола Врзић
Др Слободан Рељић је потпредседник Центра за стратешке алтернативе
Печат, 16.06.2017.