Душан Пророковић
Словачки министар унутрашњих послова, је прошле године, после једне јавне расправе о миграционим токовима и интеграцијама, изјавио како је „због лошег демографског развоја Словачкој потребно да изради концепт за легалне миграције. Пад наталитета ствара потребу да се изради концепт који ће подржати легалне миграције из земаља које су цивилизацијски блиске Словачкој. Миграције из земаља које нису цивилизацијски блиске, могу произвести друштвене, али и проблеме у области криминала. Концепт који је Европа изградила протеклих година о две цивилизације које могу без проблема да живе једна са другом-пропао је.“ У својој тадашњој изјави, министар Липшиц је експлицитно споменуо Украјинце, као народ који се лако интегрише у словачко друштво, пре свега због културне и језичке блискости, као и блискости у вредносним судовима, мада његов закључак стоји за мање-више све словенске народе. При томе, поред лоших општих демографских показатеља за Словачку, који су слични демографским показатељима у целокупној средњој Европи и који указују на постепено старење и бројчано осипање европске популације, више процена објављених у последње време показују, да ће недостатак радне снаге у појединим областима бити изазван и све већим миграцијама Словака из Словачке ка осталим западним земљама -пре свега ка Аустрији, Немачкој, Чешкој, Великој Британији и до скора Ирској. Европско тржиште радне снаге је отворено и слободно, и све је теже задржати у Братислави, не само врхунске стручњаке и високообразоване кадрове, већ и специјалисте са добрим занатом из било које радне области, када им се у неким другим државама чланицама ЕУ нуде много бољи услови за рад, даље усавршавање и напредак у каријери . Словаци ће дакле, у потрази за бољом будућношћу, кренути ка Берлину и Лондону, а Срби и Македонци ка Братислави и Кошицама. Иако је овакав процес-контролисаних и ограничених миграција висококвалификоване и стручно оспособљене радне снаге, гледано из средњорочне перспективе ЕУ, још и прихватљив, а гледано из перспективе Балкана, дугорочно-катастрофалан и неодржив, он је вероватно и најизвеснији у будућности. Живот по „европским стандардима“ имаће само они који емигрирају у западну Европу.
Са једне стране, пројекат мултикултурализма је у великој кризи, песимисти говоре да се показао неуспешним. Не само у Немачкој, што је констатовала и канцеларка Меркел , или у Француској, где су још свеже успомене на насилне демонстрације, углавном имиграната и француских држављана арапског порекла , већ и у либералној Холандији-што су резултати последњих избора недвосмислено показали . И ту ће се отворити простор за нове „унутар-европске“ миграционе процесе.
Са друге стране, слободно се може констатовати да, гледајући са Балкана, ствари никада нису изгледале бесперспективније. Степен дефетизма и разочараности је највећи, од када се оваква врста испитивања јавног мњења организује, и то може мотивисати огроман број појединаца на сеобе. Западна политика најпре „штапа и шаргарепе“, а затим и „исецкане шаргарепе“ , показала се неуспешном и последице су већ сада видљиве на целом полуострву.
Овакву, више него смелу тврдњу, поткрепио бих са три образложења.
Економска криза оставља највеће и најдубље трагове управо на Балкану. И то подједнако, и у државама које нису чланице ЕУ, и у онима које то јесу. Незапосленост и јавни дуг расту, бруто друштвени производ стагнира, а конурентност привредних система и њихова технолошка оспособљеност опадају. То је иначе било видљиво и неколико година пре почетка економске кризе, али је са њом ескалирало. Подаци су још и гори од званичних, уколико се појединачно анализирају за сваки од наведених параметара.
Прво, економска криза оставља највеће и најдубље трагове управо на Балкану. И то подједнако, и у државама које нису чланице ЕУ, и у онима које то јесу. Незапосленост и јавни дуг расту, бруто друштвени производ стагнира, а конурентност привредних система и њихова технолошка оспособљеност опадају. То је иначе било видљиво и неколико година пре почетка економске кризе, али је са њом ескалирало. Подаци су још и гори од званичних, уколико се појединачно анализирају за сваки од наведених параметара. Медју људима младјим од 27 година, њих 22-48% је већ више година без посла, у зависности од тога коју државу појединачно посматрамо. Државе позајмљују новац од медјународних финансијских институција за попуњавање буџетских рупа, исплаћивање плата у јавном сектору, а не за инвестиционе подухвате, или какве дугорочне пројекте који би обезбедили обрт, а потом и враћање позајмљеног новца, што указује на неодрживост установљеног нивоа јавне потрошње . При свему томе, а користећи податке обрадјиване приликом утврдјивања Збирног иновационог индекса (Суммарy иноватион индеx), што се иначе ради за потребе различитих институција ЕУ приликом анализе конкурентности, може се извући закључак да се све балканске економије налазе у последњој, четвртој категорији „заостајућих држава“, укључујући и садашње чланице-Грчку, Румунију и Бугарску . Што се конкурентности привредних система и технолошке оспособљености тиче, ЕУ се креће у 4 брзине и разлика измедју прве и четврте категорије држава је све већа и већа. У таквим околностима, врло тешко је говорити о извесној будућности балканских економија и привредном развоју држава.
Друго, више је него очигледан недостатак икакве дугорочне стратегије ЕУ према Балкану. ЕУ је пропустила 3 велике шансе да утиче на стабилизацију прилика на Балкану, за последњих 20 година. Најпре, то је период распада Југославије. Ми сада можемо полемисати о томе да ли је Југославија могла да се сачува или не, али шансе за њено очување би биле веће, или би бар распад Југославије био лакши и безболнији, са мање жртава и политичких потреса, да је и понашање појединих европских држава било рационалније. Својим дипломатским одлукама иза којих је доцније стала целокупна ЕЗ, поједине европске државе су покушале да угасе пожар бензином. На Западу се одомаћио став да је за све крив српски национализам, у неким земљама то је скоро па постала научна дисциплина. Али ако је то тако, како је онда Србија могла да се тако брзо и без икаквих проблема разидје са БЈР Македонијом, или брзо и ефикасно договори о уредјењу медјусобних односа на равноправним основама са неколико пута мањом Црном Гором. До конфликта је дошло тамо где је проблем увек постојао и где постоји и данас. Тамо где се срећу различите цивилизацијско-културне и верске целине и геополитички интереси великих сила. Тада, почетком деведесетих нарастајући конфликт се најлакше могао решити у оквиру Југославије, њеним очувањем и прикључењем ЕЗ, што се нажалост није догодило. Данас су околности значајно промењене, не можемо се вратити на то стање и потребно је тражити другачији модел стабилизације Балкана. Ако о првој пропуштеној шанси, са почетка 1990-их година још и можемо да полемишемо, онда о другој и трећој не можемо.
Више је него очигледан недостатак икакве дугорочне стратегије ЕУ према Балкану. ЕУ је пропустила 3 велике шансе да утиче на стабилизацију прилика на Балкану, за последњих 20 година. Најпре, то је период распада Југославије. Ми сада можемо полемисати о томе да ли је Југославија могла да се сачува или не, али шансе за њено очување би биле веће, или би бар распад Југославије био лакши и безболнији, са мање жртава и политичких потреса, да је и понашање појединих европских држава било рационалније.
Друга шанса се за ЕУ отворила после Самита у Ници и одлуке о колективном пријему нових 10 држава чланица. Одмах иза тога је утврдјена и тзв. Солунска агенда , у којој се говорило о европској перспективи пост-југословенског простора. Али од свих тих великих најава и показаног огромног ентузијазма није било ништа. Солунска агенда је у медјувремену заборављена, а чак и у случају Бугарске и Румуније показало се да пријем у ЕУ, не доноси толико велике могућности, колике су се јављале за државе које су у процес приступања ушле свега десетак година раније. Наравно, ЕУ се среће са великим унутрашњим изазовима и проблемима. Данашње време личи на неки други талас „евро-склерозе“ и логично је да се у ЕУ све више размишља о решавању тих проблема, а не о решавању балканских проблема. Медјутим, треба рећи да ти-унутрашњи проблеми ЕУ не би били ни већи, ни мањи да су балканске државе унутар ЕУ, а једно потенцијално кризно жариште би било под контролом. ЕУ је пропустила прилику да, или још 2004. заједно са преосталих тадашњих 10 новопримљених чланица, или што је било реалније 2007. године заједно са Румунијом и Бугарском прими и све остале балканске државе, и определила се за примену тактике појединачних преговора са државама-кандидатима. То се у пракси своди на бесконачно одуговлачење и резултира исцрпљивањем балканских држава, што опет ствара нове нестабилности и резултира падом популарности ЕУ у јавном мњењу готово свих балканских држава, а то је најдраматичније изражено у Хрватској и Србији .
Трећу шансу су представљали преговори о будућем статусу Косова измедју Београда и Приштине, водјени у периоду 2006-2007. година. Тада је ЕУ, под великим притиском НАТО, отворено стала на становиште да треба прекршити медјународно право и одустати од закључака Бадинтерове комисије из 1992. године, којим су границе бивших југословенских федеративних јединица-социјалистичких република, проглашене неповредивим и медјународним, у случају да чланице федерације желе да из ње иступе. Правило које је важило за све остале чланице бивше Југославије, није могло да важи и за Србију. Прва видљива последица јесу дешавања у БиХ и жеља Срба за осамостаљивањем, која се више не може сабити . Да ли ће она бити и остварена, то је друго питање. Она је сада јасно установљена, изговорена, што је у условима сталних медјународних притисака и санкција било готово незамисливо, до пре само неколико година. То исказивање српске жеље за иступањем из БиХ је жеља, која је вероватно и раније постојала, али је ретко, осим на спортским утакмицама, манифестована, а од пружања западне подршке проглашавању независности Косова, добила је једну нову димензију и динамику, и сада представља неповратан процес.
Наравно, Запад увек може покушати да утицајем на политичку елиту, различитим комбинацијама притисака, претњи санкцијама или наградјивањима, средствима јавне дипломатије и пропаганде, утиче на спољнополитички курс управљачких структура у балканским државама. Проблем је медјутим што, као и у низу других држава југоисточне Европе, појам политичка елита на Балкану нема оно исто значење које има и на Западу. Политичка елита се наиме претворила у политичку класу , која заговарање и спроводјење свакојаких ствари, које се увек дефинишу као „европске вредности“, углавном види као средство за добар посао. Такав „евро-бизнис“, око којег су окупљени представници разних политичких странака, НВО сектора, медији, државне бирократе и поједини универзитетски делатници је тренутно и највиталнија грана привреде и најуноснији посао у свим државама, од Загреба до Софије. Проблем је по ЕУ у томе, што се већ сада назиру контуре система, у којем ће њене интересе заступати само једна класа у друштву, која ће контролисати медијски простор, процес одлучивања и вероватно располагати великим новчаним средствима, али ће остати малобројна и што је најгоре-супротстављена осталим друштвеним класама, које ће опет, своје незадовољство према политичкој класи, како је то увек у историји бивало, рефлектовати и на идеју коју политичка класа заступа и на систем који брани. У таквом односу снага уопште се не поставља питање ко ће победити, већ када ће победити. И зато ЕУ, као и у осталим деловима Балкана, тако и у БИХ, може само наставити да купује време, али она не може победити у БиХ.
А питање је времена ко ће у наредним годинама преузети штафету од босанских Срба. Кандидата је много. У дипломатским круговима некадашње Југославије, препричавало се, како је председник Митеран почетком 1990-их, на наговарање једне високе немачке делегације да Француска подржи право на самоопредељење конститутивних народа у Југославији, поставио питање: ако дозволимо дезинтеграцију, где ће се она завршити? ЕУ није желела да прихвати врло умерен српски план о решавању косовског проблема, који је и био орочен на 20 година , после чега би се поново преговарало, и тако је отворила могућност за нови круг дезинтеграција на Балкану.
Треће, на простору Балкана се, као и на подручју европских чланица некадашњег СССР, јасно види сукобљеност интереса водећих чланица ЕУ. Ту се пре свега ради о сукобљавању интереса Немачке, Француске и Велике Британије. За сада се не може рећи да се ради о сукобљавању око стратешких питања, али је борба за економском донимацијом, ширењем утицаја на војне структуре, државну управу и медијски простор евидентан.
Треће, на простору Балкана се, као и на подручју европских чланица некадашњег СССР, јасно види сукобљеност интереса водећих чланица ЕУ. Ту се пре свега ради о сукобљавању интереса Немачке, Француске и Велике Британије. За сада се не може рећи да се ради о сукобљавању око стратешких питања, али је борба за економском донимацијом, ширењем утицаја на војне структуре, државну управу и медијски простор евидентан. Када год желе да убеде јавност у БиХ о неопходности унитаризације, европски званичници понављају да је за БИХ потребан „један телефон“ преко којег ће разговарати са Бриселом. Проблем је у томе што се из понашања водећих држава ЕУ може закључити да у самом Бриселу не постоји „један телефон“, или да барем, после позива на тај „бриселски број“, на који се сада јављају председник Европског савета и Високи комесар за спољну политику и безбедност, обавезно морате позвати и оне бројеве у Берлину, Паризу и Лондону.
Још је већи проблем размимоилажење на релацији ЕУ-НАТО. Док су стратешки циљеви обе организације били подударни, могли су и једни и други да воде сличну или идентичну политику на Балкану. Често се тако истицало, истина незванично, да је „улазак у НАТО предуслов за улазак у ЕУ“. Поставља се питање како ће се нови однос ЕУ и НАТО одразити на њихове одлуке према балканским државама. Уколико се може закључити да ЕУ нема дефинисану дугорочну политику за Балкан, онда се може рећи да је НАТО сигурно има, али да је она по Балкан лоша. НАТО је постао деструктиван елеменат у балканској политици и спроводјење његових циљева све ће више дестабилизовати балканске државе. Прво, из разлога што се мимо воље јавног мњења балканске државе притискају да постану чланице НАТО-а. У Хрватској је тако била врло дискутабилна подршка јавног мњења уласку у НАТО , па референдум није ни организован, што би ваљда требало да буде и модел за Црну Гору, БиХ и Србију, где је питање учлањења у НАТО не дискутабилно, већ проблематично и само може утицати на дестабилизацију унутрашњих прилика. Друго, чланство у НАТО кошта, а постаће изгледа и још скупље у будућности . У последњих 10 година, НАТО, или део његових чланица предводјених САД, је реализовао 3 велике војне акције-у Афганистану, Ираку и сада у Либији. Колико то кошта државе чланице НАТО? И колико ће још оваквих акција бити организовано у наредном периоду? Како објаснити да поједине државе истовремено позајмљују новац од ММФ-а јер имају велики проблем са јавним расходима и троше стотине милиона долара за обуку, слање и издржавање војних јединица у Кандахару и Мосулу? Треће, све се више говори о могућности изградње рактених база и противракетног штита у Румунији и Бугарској . За очекивати је да би одговор Русије на овакве мере био адекватан. За очекивати је и да Русија у свом одговору искористи огроман утицај који има на православне народе Балкана, како би се супротставили оваквим плановима Вашингтона. Да ли ће то допринети стабилизацији или дестабилизацији прилика на Балкану? И четврто, према медјународним споразумима, али и Уставу Косова, НАТО је највиши орган власти на Косову . На њега чак ни косовске власти немају утицај, нити је НАТО дужан да им подноси било какве извештаје о својим активностима. Косово је део територије на европском континенту, на којем је сва цивилна власт подредјена војним властима, што улива подозрење, стрепњу и неповерење.
На ова три образложења ће са друге стране вероватно бити одговорено са три контрааргумента. Прво, да је својим ангажманом Европа, што кроз ЕУ, што кроз НАТО, утицала на спречавање даљег ширења сукоба и постизање мира, и да само и даље присуство може гарантовати стабилност региона у целини. Затим друго, да све балканске државе имају европску перспективу, да су бриселска врата и даље отворена и да ће доказ тога бити скорашњи пријем Хрватске у ЕУ . И на крају треће, да само европске интеграције могу донети стабилан економски развој и да на том пољу, балканске државе и немају неку већу алтернативу.
Што се овог првог тиче, мора се констатовати да Европа јесте разним инструментима превентивне дипломатије учествовала у решавању конфликата на Балкану, али исто тако треба рећи и да су својим потезима водеће државе Европске заједнице директно учествовале и у њиховом настанку, и у њиховом распламсавању. Поред тога, приликом решавања конфликата често је спроводјен принцип селективне правде, па су злочини једне стране кажњавани, а злочини друге стране толерисани. Медју толерисаним злочинима налазе се и неки од најстрашнијих у претходним оружаним конфликтима на простору бивше СФР Југославије-као што је на пример трговина људским органима. Према подацима из извештаја на ову тему, усвојеног од стране Парламентарне скупштине Савета Европе , војне обавештајне службе најмање 4 државе чланице ЕУ знале су да постоји организовани злочин трговине органима којим управљају одредјене криминалне структуре на Косову, па и поред тога, органи ЕУ на то уопште нису реаговали, све док проблем није отворен у једној другој медјународној организацији-Савету Европе.
Такође, престанак оружаних сукоба и смиривање напетости јесу неопходни, али нису довољни за стабилизацију укупних прилика. И поред огромних новчаних улагања у постконфликтном периоду, пре свега у БиХ и на Косову, а због одсуства стратешких инвестиција и дугорочних развојних пројеката регионалног карактера, као и преко сваке мере раширене корупције, економски резултати су више него скромни. То доприноси развоју два опасна феномена, већ увелико распрострањена на Балкану. Први је пораст броја припадника екстремистичких групација и њихових активности, медју којима су свакако најпроблематичније медјународне фундаменталистичке организације које пропагирају тзв. „глобални ислам“. А други је велики пораст трговином наркотицима „балканском транзитном рутом“, који данас сигурно износи више од милијарду долара годишње, мада се неке процене крећу и до неколико пута веће суме . Дакле, ни старе фрустрације и безбедносне претње још увек нису излечене и отклоњене, а неке нове, до пре свега деценију и по потпуно непознате су већ актуелне.
Одговор на други и трећи контра-аргумент бих повезао, и у том смислу, врло битно би било и направити разлику измедју два појма-„имати европску перспективу“ и „немати алтернативу“. „Европска перспектива“ је у овом тренутку извесна, али само у „четвртој категорији“, држава „заостајућих“ у конкурентности и технолошком развоју. Једноставно, садашњи концепт гарантује само одржавање постојећег стања и степена развијености економија. То је „стање“, у којем ће због последица економске кризе и презадуживања, те утврдјених мера штедња, просечна нето плата у Грчкој износити 6000 евра годишње, а у Румунији дупло мање од тога. И колико дуго такво „стање“, уз очекивани раст цена хране и енергената на глобалном нивоу, могу да издрже Грци и Румуни. Пола деценије, деценију, две деценије. То и није баш нека изазовна перспектива, али њој још увек не постоји алтернатива. Унутар ЕУ на ово се гледа као на шансу. Требало би ипак о овоме размишљати више као о претњи. Зашто? Зато што позиција ЕУ на простору Балкана данас, неодољиво подсећа на позицију СССР у источној Европи 1980-их година. Економски систем готово свих држава Источног блока био је у колапсу, и СССР је, иако и сам у великој економској и политичкој кризи, морао да помаже све ове државе како због економских неприлика не би дошло до развоја политичких проблема. На крају, Источни блок је до те мере исцрпео СССР, да је убрзао његову пропаст . Разлика измедју некада и сада јесте у томе што су државе Источног блока имале јасну алтернативу-прикључење Западу и примена западних вредности, што је у крајњој линији отварало могућност контроле кризе и сасвим мирну транзицију, иако је конфликтни потенцијал за отпочињање медјуетничких сукоба постајао у низу држава. Данас државе Балкана немају јасну алтернативу и трагање за неким новим моделом уредјења политичког и изградње економског система може да се претвори у хаос и неконтролисану кризу, у којој ће се, како у таквим ситуацијама обично бива, вероватно појавити разни авантуристи са врло бизарним концептима. У таквим околностима ЕУ ће на брзину примати једну по једну балканску државу, али то се, као и у случају СССР може показати закаснелим решењем. Када је ЕУ одлучније проговорила о тачном одредјивању датума пријема Хрватске у пуноправно чланство? Оног тренутка када је Хрватској почела да прети унутрашња дестабилизација, а паралелно са тим забележен је и велики пад поверења у ЕУ. У Хрватској је напетост ескалирала оног тренутка, када је у Хашком трибуналу прочитана пресуда генералима Готовини, Чермаку и Маркачу . Акција Хрватске војске је проглашена „организованим злочиначким подухватом“, који је предводио „тадашњи председник Републике Хрватске др. Фрањо Тудјман“. Цела концепција на којој је градјена државност Хрватске од 1992. године до сада, срушила се у само једном дану. То суочавање Хрвата са хашком пресудом биће врло тешко и драматично и потрајаће барем још једну деценију. Претпостављам да су центри одлучивања на Западу проценили како ће последице по Хрватску бити мање-више сличне последицама које су разни медјународни притисци имали по Србију. Медјутим, ту су се прерачунали, јер у том смислу је Хрватску и Србију немогуће поредити. Хрватска је млада држава, настала тек пре две деценије, самим тим и рањивија и нестабилнија. Србија има дугу државотворну традицију, преживела је много кризних периода у својој историји, била и у безизлазнијим позицијама од ове данашње, па је и на разне притиске и уцене отпорнија и имунија. Народи и њихове државе једнако пролазе кроз периоде „радјања, сазревања и опадања“, као што кроз њих пролази и свака цивилизација . Зато сада ЕУ предузима последње решење-прима Хрватску у ЕУ, али не да би јој обезбедила „европску перспективу“ већ да би спречила њену даљу унутрашњу дестабилизацију. Да је Хрватска примљена у пуноправно чланство пре неколико година, када је то објективно и заслуживала, јер је у знатно већој мери испуњавала низ критеријума неопходних за пријем у чланство од на пример, Румуније или Бугарске, то би имало потпуно другачији значај и по хрватско друштво и по њен даљи развој, него што је то случај данас.
„Европска перспектива“ је у овом тренутку извесна, али само у „четвртој категорији“, држава „заостајућих“ у конкурентности и технолошком развоју. Једноставно, садашњи концепт гарантује само одржавање постојећег стања и степена развијености економија. То је „стање“, у којем ће због последица економске кризе и презадуживања, те утврдјених мера штедња, просечна нето плата у Грчкој износити 6000 евра годишње, а у Румунији дупло мање од тога. И колико дуго такво „стање“, уз очекивани раст цена хране и енергената на глобалном нивоу, могу да издрже Грци и Румуни. Пола деценије, деценију, две деценије. То и није баш нека изазовна перспектива, али њој још увек не постоји алтернатива. Унутар ЕУ на ово се гледа као на шансу. Требало би ипак о овоме размишљати више као о претњи. Зашто? Зато што позиција ЕУ на простору Балкана данас, неодољиво подсећа на позицију СССР у источној Европи 1980-их година.
Наведени проблеми, свакако су медјусобно зависни. Тамо где не постоји унутрашња стабилност, неће бити ни стратешких инвестиција, па самим тим ни поправљања економских прилика. А опет, уколико нема поправљања економских прилика, ствара се плодно тле за бујање разних екстремизама и даље дестабилизације.
На пропуштене прилике не вреди се освртати. То су прошла времена из којих можемо извући поуке, али та решења, која нису примењена у прошлости, а допринела би стабилизацији Балкана, данас су непримењива. Промениле су се околности, и у свету, и у Европи, и на Балкану. И у складу са тим променама-геополитичким, економским, безбедносним, треба и тражити нова решења за Балкан.
А то је опет могуће само у новом медјународном оквиру. Концепт „ефективног мултилатерализма“ је имао ограничен резултат и у будућности не може имати неког већег ефекта, зато га је неопходно трансформисати. Стабилизација прилика на Балкану је извесна уколико се будућа решења буду тражила у четвороуглу САД-ЕУ-Русија-Турска. Са једне стране, утицај и улогу Русије у досадашњој историји Балкана не треба посебно објашњавати. Њена данашња позиција је таква, да Русија сигурно нема довољно снаге да самостално реализује амбициозније спољнополитичке циљеве на Балкану, јер јој то Запад неће дозволити. Али зато Русија има и довољно снаге и довољно инструмената да блокира сваку западну спољнополитичку иницијативу медју балканским православним народима. Уколико Запад не жели на Балкану Русију као савезника, имаће Русију као супарника. Са друге стране, Турска је незаобилазан фактор у решавању низа отворених питања медју балканским муслиманима. Проблем, који се везано за ангажман Турске на Балкану јавља, јесте тај што Запад претерано толерише билатералне акције Турске у овом делу Европе . Показана равнодушност ЕУ и САД на све веће присуство и све агресивнију политику Турске на Балкану наводи и на размишљање да је целокупан простор источно од Хрватске и јужно од Мадјарске договорно препуштен геополитичком ширењу турског утицаја, као компензација за неулазак Турске у ЕУ. То је проблем, зато што ће сваки самостални улазак Турске у решавање балканских проблема, био он предузет уз прећутну сагласност Запада или без ње, аутоматски изазвати контра-реакцију балканских православних народа и њихових држава. Турска може бити конструктиван фактор на Балкану, она има своју улогу и место на тим просторима, али само као део споменуте мултилатералне конфигурације. Самосталан улазак Турске, више је него извесно, може донети више штете него користи по стабилност региона.
САД и ЕУ су приморани да, или поделе одговорност за стабилизацију Балкана са Москвом и Анкаром како би се дефинисао какав-такав дугорочни оквир, или наставе са досадашњом праксом која има врло ограничене ефекте, али може имати и неограничене последице. Проблем са ангажманом Запада на Балкану, можда је ипак и питање делимичне незаинтересованости, која се јавља као резултат неразумевања стања и ствари на терену. Ту гомилу одавно формираних стереотипа о Балкану, као о простору на којем првенство има ирационално над рационалним и где се и даље живи не са, већ у историјским митовима, сигурно потхрањују и балканске политичке класе. Симбиоза измедју балканских политичких класа и западних администарција, у којој, ова друга плаћа овој првој за потхрањивање сопствених, историјски формираних предрасуда, довела је и до тога, да се и данас, као и неколико пута у историји, формира представа о некаквом западном натчовеку, који ће се појавити и решити све проблеме на Балкану, у коју западне администарције изгледа и верују, а коју балканске политичке елите покушавају да шире и промовишу. У томе ће успети таман онолико, колико су и сличне иницијативе у прошлости имале успеха. Јер насупрот слици балканских друштава и народа формираној на Западу, стоји и слика „западног експерта“ формирану на Балкану, а коју је најбоље описао југословенски нобеловац Иво Андрић, пишући о судбини аустријског барона Дорна, водећег у сектору за „ловство и ловачке дозволе“ током аустријске окупације Босне, који је „почео као питомац војне школе, али је пре поручничких звездица удаљен из војске на леп начин. За црквену каријеру било је касно, на дипломатију се није могло ни мислити. Покушај да остане на породичном имању и да води економију, такодје није успео. Најпосле су га послали у управну службу у „окупиране покрајине“, само да се негде запосли и склони, а Босна и Херцеговина су могле у то време све да приме и поднесу“ . Незаинтересованост и неразумевање са једне, и неповерење са друге стране, у односима измедју Запада и Балкана, узрокују сталне напетости због којих је Балкан у континуитету актуелна тема и кризно подручје европске дипломатије.
Излагање Мр Душана Пророковића, сарадника Центра за стратешке алтернативе, на тему стратешке сарадње ЕУ и Западног Балкана у Европском парламенту, 22. јуна 2011.
