Сад су нам „наши пријатељи” рекли директно оно што смо знали: Косово и пријем у ЕУ за Србију више нису одвојени процеси. Нема „паралелних колосека” наше наде. После Немаца и Стивен Вордсворт, амбасадор Уједињеног Краљевства у Београду је „одлучио” да буде директан. Не верујем ни да је Милица Делевић изненађена. Мада, истини за вољу, Немци нису помињали Косово. Консеквентни, какве их је бог дао, Швабе су само рекле: Не може!
Сад нам остаје да ми Европи још једном „отворимо срце” (наше велико срце) и кажемо: Ево, узмите! Узмите и Косово, „срце из недара”, „најскупљу српску играчку” за међународне игре. А баш нас занима да ли ћете и после тога рећи: више нема услова! Да их још једном ставимо на библијска искушења. Па нек’ одбију, кад већ нису читали The Examples of Humanity and Bravery Марка Миљанова. А можда , ипак, да наш агилни министар науке обезбеди да се “Примјери чојства и јунаштва” на брзину преведу. Да комесари не направе неку историјску грешку према Србији из чисте необавештености. То не би служило на част ни нама, ни њима. Ако и после тога не схвате шта губе, евентуалним прихватањем Вордсвортових инсинуација, онда Европи нема спаса. Остаје још да им дамо „Телеком”, али онако с презиром. И да се окренемо нашим старим традиционалним пријатељима „Турцима изјелицама”.
Шта? Имамо алтернативу! Па, наравно, да имамо алтернативу, људи моји. Не би „наше власти” нас оставиле без алтернативе. И шта, ви народе небески, мислите да једино вас осам милиона зна да они који немају алтернативу немају будућност. Диносауруси нису имали алтернативу. Изненадио их онај метеор – нису могли да знају да ће да тресне у Земљу – а кад се подигла прашина па заклонила сунце, те биљке (њихова храна) нису могле да расту, остало им је само да одумру. И да их археолози после нађу као чудна бића која су некад ходила Земљом.
Слободан Рељић: "Сад нам остаје да ми Европи још једном `отворимо срце` и кажемо: Ево, узмите! Узмите и Косово, `срце из недара`, најскупљу српску играчку" за међународне игре.
Не може се криза капитализма упоређивати с ударом метеора. Ми не познајемо законитост у удару метеора. Напротив, верујемо да то они „скрену с пута”. А кризе у капитализму су цикличне. То знају и либерали и социјалисти. А схватамо и ми. Иако се наш потпредседник владе, и министар – све мање за економију а све више за регионални развој, опире том дефетизму. Да је хтео да се држи чињеница ко пијан плота, остао би на факултету. Пред следеће изборе буди се нешто романтично у њему. Родољубиво, такорећи. Ако је неко запамтио Шантића из гимназије онда је то Млађан Динкић. И колико год су глобализам, либерализам и неоколонијализам његове једине велике љубави, он „зна судбу”. И „све тако даље, тамо до Голготе” водиће нас он, регионализоване како треба, али криза, рецесија или како се то већ тамо у великом свету зове, у Србији – non pasaran. На да Млађо! „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.”
Али добро, Млађан се спрема за изборе. Наша власт, иначе, зна да ми морамо „мало прикочити” с том Европом. Наравно, да се неће дозволити да у неком метрополитен музеју, кад овај кризни циклус прође, буде одељак: „Срби народ најстарији – бића која кад је дошла Велика светска криза 2008. нису имали алтернативу”. Јер, ми то само тактички оглашавамо да не познајемо „или-или” дилему, а наша власт зна да је баш алтернатива наша моћ. У заветрини велике кампање за Европску Унију, у сенци „четири стуба” наше спољне политике ми смо себи исплели гнездашце у коме ћемо прилећи. „Пети стуб” ( или ускоро први?) Турска, браћо.
Кад испратимо Хрватску у Унију, окупићемо се ми – друштванце чији су преци провели своје „најбоље векове” у султанату са Босфора и направити савез за XXI век. А Срби ће бити „лидер у региону”, јер као што је лепо подсетио министар Ахмет Давутоглу, ми смо дали великог везира, из Соколовића. Ми, Срби! Иначе, Давутоглу је министар привремено, а заувек писац „Стратегијске дубине” (2001.) дела које обасјава намере и будуће „путеве повратка нове Турске” на „Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су током прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства”. (Из управо објављене књиге Дарка Танасковића: „Неоосманизам – повратак Турске на Балкан”, Службени гласник, Београд)
Не може се криза капитализма упоређивати с ударом метеора. Ми не познајемо законитост у удару метеора. Напротив, верујемо да то они „скрену с пута”.
Али, да овај пут ми не правимо старе грешке. Одмах да се код храма Св. Саве на Врачару спале све оне Вукове збирке десетерачких „песама мржње” које подсећају на терористичко деловање хајдучких паравојних формација на делу територије једне суверене државе. И у том катарзичном расположењу да наши кнезови заједно са Харис бегом Силајџићем одјезде у Стамбол на Босфору. И да нам председник Гул, без замајавања, каже кад ћемо бити враћени у „евро-азијске интеграције”. Не, не сме се дозволити да Милорад Додик може да понови своју пророчку антиинтеграцијску мисао: „Неодрживо је да земље Балкана раде све што треба на путу европских интеграција, а да ЕУ не зна када ће и да ли ће нас примити.” Е, ако доживимо да он понови ову реченицу, само да уместо „европске” стави „османске интеграције”, онда нас се поколења стварно требају одрећи. Што је много, много је. Да се Гул стави пред кјеркегоровску дилему: или-или!
А неће то бити тешко. Обратите пажњу: „На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином”. Каква истоврсност идеја! Ускоро нам Силајџић неће ни требати.
Али није све тако црно после (н)ових порука из Европе. (Ово није иронија!) Сад лепо можемо да се окренемо себи: да прокопамо канале да нам воде не плаве њиве, да покрпимо своје путеве, да уместо италијанске аутомобилске индустрије субвенционишемо нашу аграрну продукцију, да пронађемо, ипак, понеку „алтернативу” – има их, видећемо; да разговарамо са нашим суседима као са нама најближима који имају тешке проблеме, а не као са земљама западног Балкана којима је једино битно што су имале „европску перспективу”; да се мало замислимо над „српском перспективом”; да не морамо да слушамо Штефана Филеа као да је Кантова инкарнација на почетку новог миленијума; да не иду наши највиши „државни дужносници” код Вордсворта и неколицине амбасадора на дневне и вечерње рапорте; да размислимо о предностима неутралности коју је прогласила наша Народна скупштина…
Дакле, пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу, ако смо ми већ „запели” за Косово и ако остајемо при идеју да ће нас у Унију једне ноћи довући „Симплон-експрес”, а да ће они као добри домаћини рећи: кад сте већ ту, ајде седајте за трпезу, па да заједно кркамо „европске плодове”. Иза сна је јасно: “Приоритет свих нас, бар у овом времену, треба да буде окретање себи, својим потенцијалима и снагама. Не постоји нигде помоћ која би могла да реши наше унутрашње проблеме. Морамо да будемо свесни потенцијала и могућности, али и наших слабости.” (опет М. Додик)
Кад испратимо Хрватску у Унију, окупићемо се ми – друштванце чији су преци провели своје „најбоље векове” у султанату са Босфора и направити савез за XXI век.
Ово последње је најважније. Јер, ми нећемо успети да покренемо своје потенцијале док не постанемо „свесни наших слабости”. Нисмо ми само слаби према Европској Унији. Тек према ММФ-у, рецимо. Како пророк Миле вели „такође, мислим и да свако даље подржавање неолибералног концепта реформи које је прогурао ММФ… није реално.” Шта је овом човеку? Као да је налетео на Вацлава Клауса у прашкој пивници „У калиха”, где је оно над пуним криглама пива филозофирао добри војник Швејк, у доба после Принциповог терористичког чина на Видовдан 1914.
Миле, Миле! Мораће се с њим опет поразговарати у Лакташима. Много истрчава „пред руду”. Добро, и ми смо за реформе, има ли реформистичкије земље од Србије, али без револуционарних скокова. Step-by-step! Треба ли подсећати да „социјалистичка интернационала, светска организација социјалдемократских и демократских социјалистичких партија, одређује социјалдемократију као ‘идеалан облик демократије’ који може решити проблеме нерегулисаног капитализма.” И да су се „многе водеће социјалдемократе, укључујући и Едуарда Бернштајна, одређивале отворено нереволуционарно”. Полахко, што би рекао наш пријатељ Харис.
Прво Светско првенство у Јужној Африци, дати шансу селектору Антићу, па да нам прође летњи годишњи… А можда нас ЕУ и обрадује с тим ССП-ом. Па, Брамерц је ту на искушењима после ових Младићевих дневника. Хашке похвале, чудо могу да направе. Јесен је паметнија од лета, што би рекла Скарлет О’ Хара у „Прохујало с вихором”. Или тако некако. Важно је да још неко време „немамо алтернативу”. После ће и онако све бити небитно. Спин-доктори ће да спреме нову причу.
