Слободан Рељић
Један од најпознатијих колумниста Њујорк тајмса, велики љубитељ „експорта демократије широм света“ и пропагатор глобализације као „америчког начина живота“, Томас Фридман био је ових дана у Истамбулу. После пет година.
Разочарање је видљиво већ из самог наслова његовог сочињенија: „Писмо из Истамбула“ и „Писмо из Истамбула – други део“. Као да се ради о оним репортажно-литерарним записима у којима су вештина писца и егзалтација виђеним важнији од изнесених чињеница. И у Фридмановим „писмима“ читалац ће, пре свега, пронаћи разочарање. Он је тако волео ту земљу, њене „људе, културу, храну и, највише од свега, идеју о модерној Турској – идеју о земљи између Европе и Средњег Истока која настоји да буде модерна, секуларна, муслиманска, демократска, да има добре односе са Арапима, Израелом и Западом.“ Противтежа „бин-ладенизму“, надао се он.
Ех, Фридман их је занемарио пет година (пре тога је био 2005. године) и данас „кад је дошао готово је шокиран кад налази турску исламистичку Владу која изгледа да је више фокусирана на придруживање Арапској лиги него Европској Унији“. Каже њему један турски званичник: “Сачекај, Томасе, минуту једну! Дедер охани мало, смири се, немој претеривати.” Није ни Фридман на крај срца. Признаје свом ахбабу: „У праву сте. Претерујем, али не баш много.“Јесте, погрешила је Европска Унија. У то Фридман нема сумње. Највише, због оклевања да посини Турску. И што су им рекли: „Гледајте, браћо Турци, нико вам није рекао, али морате да знате, ми смо хришћански клуб. И муслиманима улаз није дозвољен.“ И то је, рећи ће сада Фридман, „енормно лош потез“ који је Турску бацио у наручје Ирану. И угрожава Израел. Последице су упечатљиве: ето ти одмах у госте премијеру Ердогану у Стамбол и суданског председника Башира и иранског Ахмадинеџада. И изјаве домаћина: „Немогуће је да муслимани почине геноцид!“ (За разлику од православних хришћана је л’, којима је „учинити геноцид“ као попити чашу црвеног вина.)
Ех, Фридман их је занемарио пет година (пре тога је био 2005. године) и данас „кад је дошао готово је шокиран кад налази турску исламистичку Владу која изгледа да је више фокусирана на придруживање Арапској лиги него Европској Унији
Страшно је изненадио Фридмана и Музафер Сенел, истраживач међународних односа са истамбулског Сехир универзитета, који је, на његово чашћење „да је Турска мост“ између светова, грубо одговорио: „Турска није никакав мост. Ми смо центар.“
Шта би са оним добрим људима, оним послушним демократама? Отело се то, очигледно.
И, шта једном од водећих новинара из „слободног света“ пада на ум као решење: „Можда би председник Обама требало да позове њега (Ердогана, данас најпопуларнијег лидера у арапском свету) на један викенд у Кемп Дејвид да се ствари среде пре него што америчко-турски односи не оду тамо где су кренули – изнад провалије.“ Занимљиво. То се тако радило и у „неслободном свету“, али уводничарима „Правде“ нису падала на ум таква решења док им се не каже. И нису их нудили, кад би дошла до њих, без зебње да ће свако разумети „шта то може да значи“.
Циљ ове интерпретације једног, по мени, врло индикативног текста, односно промене начина гледања на Турску у америчком јавном мњењу, није, наравно, да се радујем(о) нечијим неприликама. Ја лично бих се, по том питању, сасвим сложио са ставом који је изнет у књизи Дарка Танасковића „Неоосманизам“ – да се ми манемо навијања за једну или други светску силу, него да гледамо своја посла: како пронаћи тачку у којој ћемо ми моћи извући максимум за себе из промена које су у току. Из промена које су, без сумње, дубоке и далекосежне.
Књига професора и дипломате Дарка Танасковића има и другачији приступ и другачију интонацију од Фридманових бивших виђења, као и од ових сада описаних. Много је мање чуђења и без икаквих је тонова изненађења. Онај ко годинама прати процесе међу муслиманима, а ко је и као дипломата провео довољно времена у земљи Турској да види и осети шта се ту збива, нема разлога да о томе говори с много емоција. То је драгоцен увид у реално стање ствари.
