Слободан Рељић за "Недељник": Ко не слуша ципрасе, слушаће олују

Прва је годишњица како је умро Хиро Онода. То ми пада на ум док гледамо како се наша јавност односи према узлету Алексиса Ципраса на европско политичко небо. Редов Онода, подсећања ради, бејаше последњи војник који одложио оружје у Другом светском рату. На Филипинима су 1974. (не 1947!) у прашуми пронашли Јапанца који је још увек одано служио цару. И дуго није прихватао да је рат завршен. Упокојио се прошлог јануара у 91. години.

Српска јавност на челу с нашим премијером, личи ми на – Хиро Онода. Иако потпуно вестернизовано српско јавно мњење није живи део западне јавности. Самоизолована провинција је некад од Солане, Блера или неког другог бившег човека, примили наредбу на ретушираној слици нестварне Европе и отад се упорно клања том Златном телету. Одавно ни тамо нико не даје пет пара за ирационално обожавање које као безглаве муве стиже из Србије. Зато је, ваљда, само нама таквима Ципрас симаптични дечко који је несувислостима омађијао народ, а Ангела Меркел ће му дати бомбоницу и – вратиће се он у Атину – вучићевски заљубљен у протстантизам и штедњу. Истераће из свог стана супругу комунисткињу и двоје децу и дати постеље нама драгој „тројци“ (ММФ, Светска банка, Европска банка) да покаже размере кајања.

Зашто ли Пол Кругман тако не мисли? А ипак је он либерал од формата и нобеловац. А Џозеф Стиглиц сигурно има неку трауму чим „угриза“ руку која га је хранила – Светску банку. И овом нобеловцу се не чини да ће Немци заврнути уши несташку испод Акропоља, него вели да, ако дође до цепања еврзоне, онда би боље било да Немачка изађе него Грчка.

ДВА ЕВРОПСКА ПОЛА

Млађани Грк је и на насловној страни Шпигла: Der Geisterfahrer пише великим словима преко респектибилног портрета. То би означавало човека који вози у правцу који није прописима дозвољен. Оваква јавност би у томе „читала“ онај виц: кад питомац побегне из лударе па улети на коридор 10 и пита се: како то да сви данас возе погрешном страном ауто-пута. Али овде се не мисли на тог путника. Дилема је: да ли овај возач вози правцем којим би могли да крену многи, па би можда и прописи могли бити промењени.

Шпигл види два пола у садашњој Европи: на једном је Меркел, на другом Ципрас. Текст се на бави all-inclusive туристичким аранжманима, занимацијом која је до српске јавности стигла преко Дејли мејла, него разматра како је евро – уведен да би уједињавао Унију – довео до тачке у којој се мора размишљати о распаду. „Ако падне евро, пашће и Европа“, говорила је 2010. Ангела Меркел.

„Последње две недеље нису нам донеле ништа добро“, исповедио се анонимно Шпиглу високопозиционирани саговорник у немачкој влади. Европска централна банка се дала на штампање (тако се то некад звало) количине евра који се броји трилионима, Французи и Италијани траже да се још олабави са условима које прописује Пакт раста и стабилности, а који је требало да евро учини чврстим. Та правила за јавни дефицит и дуг била су иначе пробијена од самог почетка, чак и од Немачка. Цифре подношене Европској унији биле су бесрамно манипулисане од свих, не само Грчке. На пример, 2011. од 16 чланица еврозоне само пет су биле испод 60 одсто дуга, што Пакт дозвољава. Кипар, Словенија, Словачка, Финска и Луксембург. Ово и нису „тешкаши“ еврозоне. Пакт је реално мртав. А и „политика штедње“, коју Меркел препоручује европској сиротињи. Тиме је угрожено и немачко предводништво.

„Ово је окупирана земља у којој премијер добија наредбе од Ангеле Меркел“, говорио је Панос Каменос из Независне партије Грка и пре него што је постао Ципрасов коалициони партнер. Окупација је заразан појам у Европи, па делује анахроно кад се из преслабе Србије чује неискрено мрмљање како „нама нико наређује“. Ципраса ће у одбрани права на суверенитет да подрже и Марин ле Пен и Виктор Орбан, и шпански левичар Пабло Иглезијас (многи типују да је он следећи Ципрас)...

А у Грчкој се Сириза никако не своди на „екстремну левицу“? А и како може бити екстремно оно најраширеније у демократском друштву? Некад су за то браниоци система бирала реч „популизам“, што ће рећи – има демократско и народно. Митрополит левреотијски и месогејски Николај с Ципрасом није делио вредности у комунистичкој омладини, али је пре две године писао: „Ако се овако настави, ускоро ћемо јести само конзерве и двопек. А и то тешко. Грчка застава више неће значити да смо господари у својој земљи. Заставе других земаља подсећаће нас на наше грешке и јарост наших освајача. Нешто треба да се промени. Сад. Одмах. Не желимо да политичари слепо усвајају законе који се од њих захтевају. Желимо да нама управљају људи. Јер, нисмо ми бирали политичаре да би спасили евро, већ да би спасавали нашу историју, наш живот, наше достојанство, нашу свакодневицу, нас саме.“

ВУЛИНОВА НАДА

Лидер типа Ципрас се у политичкој теорији означава као catch-all или big-tent: политичар који привлачи људе различитих погледа уједињених у отпор заједничком непријатељу или пред великим проблемима. Али, као што се лепо види из случаја Ципрас-Каменос, не ради се овде о коалицијама које уједине арогантни амбасадори под „окупационим условима“ и уз братимљење с „тројком“. И зато је нада Александра Вулина залудна досетка. „Вучић и Ципрас по енергији, храбрости и вредноћи су веома блиски и веома би се добро разумели иако имају различите политичке ставове“, рече увели левичар који се ошишао, ставио кравату и својим „пријатељима“ из „тројкиног“ естаблишмента продао своју браћу из српских општина на Ким.

Вучић и Ципрас су два пола. Ципрас о капитализму прича као неко ко зна шта је то. Кад је тај момак, левичар који не носи кравату, 5. децембра а у оквиру своје проширене кампање стигао у Београд – посета пријатељском народу! – одржао је предавање на Правном факултету. У вестима од 12 редова наше новине су јавиле и да се „састао с државним званичницима Србије и с патријархом Иринејом“. Професионално: кратко и јасно. „Државни званичници“ су били Александар Вулин. Народњачки лидер није тог дана имао веремна за губљење. Какав преглед игре. Не видети главног плејмејкера Европе пред носом.

Али ту је наш премијер у праву. Овај одлучни човек је најдиректнија негација свега што Александар Вучић говори, ради а посебно онога што се назива „успешим реформама“. „Последњих пет година мерама штедње, изгубили смо 25 одсто БДП, незапосленост је 30 одсто, међу младима 60 одсто. Србија није у ЕУ, али има исте проблеме. Дакле, наш заједнички непријатељ је неолиберална политика, било у ЕУ или ван ње.“ Дијагноза у три проширене реченице. Плус два принципа: „Познати грчки интелектулац је рекао да ће социјализам бити демократичан или га неће бити, што бих ја данас преформулисао: Европа ће или бити солидарна или је неће бити. Не желимо Европу која ће као главни адут за Балкан наводити јефтину радну снагу.“ (Овај никад не би купио рекламу на CCN!)

Спољна политика Европе не може да се води против Русије нити насиљем, рекао је: „ЕУ не сме да подржава тзв. хуманитране интервенције, које, као што ви Срби добро знате, уништавају читаве генерације људи. Демократија и хуманост се не могу извозити бомбардовањем.“ И, наравно, Грци и Срби „имају заједничке корене и борбе у прошлости, и треба да наставимо тим путем“. Ово је заиста било да му одбори СНС Новог Сада и Београда организују опструкцију предавања, а партијски ботови да фронтално крену на њега.

СЛИКА СВЕТА КОЈИ ТОНЕ

И у чему може бити блискост човека који верује у простантизам више него у своју православну историју и коме су Аустрија и Немачка ближе него Грчка – с овим самосвесним победником. Александар Вучић говори о савременом капитализму као сељаче које је сишло с брда и заслепљено светлостима велеграда. Тако некритички водити кампању о враћању дугова звучи, могло би се рећи, макроекономски неписмено.

Да не компликујемо. Нема сумње да су они из „црне тројке“ видели на Тајмс скверу у Њујорку – The National Debt Clock. Ових дана тамо сте могли видети бројку – 18.103.998.000.000. То је национални дуг водеће земље либералног света а која води овај свети рат против дугова. Наравно, последњих шест бројева се непрестано обрће. Кад је тај билборд инсталиран 1989. цифра је била 2,7 trillion dolars – кажу да ми то изговарамо као билиони долара, али реч је о реду од 12 цифара. Кад сам пре деценију на лицу места видео ово „чудо с краја XX века“, мање ме је фасцинирало то што та бројка расте таквом брзином од чињенице да станеш и гледаш – како цео свет тоне у живо блато, а нико не верује да се ишта треба или може предузети. Иза тога стоји и чињеница: кад се дете роди у земаљама OECD, има за вратом просечан дуг од око 50 хиљада долара. Јасно је да је то дуг који се вратити не може. Ни за два живота. Али јасно је и да из тога лудила има нечијег интереса.

Зато је бескрајно цинично што тај свет из ММФ и Светске банке долеће испод тог билборда, а онда нама и Ципрасу прича „како се дугови морају враћати“ по цену опстанка народа. И то сад кад је опште место да је задуживање читавих нација тактичка операција за ограничење суверенитета држава и остваривање сталне контроле.

Данас се не може с представама о томе како је мој ђед у босанској вароши посудио два џака жита од комшије из другог засеока и живео с осећањем да се не сме огрешти – улазити у преговоре са „пријатељима“ из ММФ. Они ни себи нису пријатељи. Како се лепо може видети, рецимо у две невелике књиге угледног норвешког економисте Ерика Рејнерта, преведене и код нас пре десетак година, ми живимо у економски виртуелном свету, у коме се чињењем финасијске олигархије „однос између финансијских трансакција, заснованих на реалној привреди, и чистих финансијских трансакција драматично променио... данас само два постотка укупних валутних трансакција у свету потиче од трговине робом и услугама“! А у исто време „тржиште изведених хартија од вредности (је) три до пет пута већа од светске производње роба и услуга у реалној привреди“. Такви балони се надувавају до пуцања. Један је пукао 2008.

ВУЈОВИЋ, ЗВЕЗДА ВОДИЉА

Кад говори о дуговима и границама штедње Алексис Ципрас разумева суштину, зато и њега разумеју и леви и десни, и подржаваоци и опоненти, и на Југу у на Северу: зналци климају главом а народ препознаје смисао. Ни Фајненшел тајмс ни Вол стрит џорнал не пишу о томе као што блебећу контузовани мозгови и празна срца провинцијалних неолибералних конвертита. И као што се за грудву снега која крене низбрдо не зна где ће завршити, тако се не може претпоставити шта ће се и како од Сиризиног програма остварити, али да ништа више неће бити исто од Акропоља до Даблина и Аљаске, у то не треба сумњати.

И ту можемо да закључимо и о Вулиновом поређењу Ципраса и Вучића. Грчки премијер је човек који на таласу народне потребе и разумевања „духа времена“ тражи излаз из неподношљивог стања, а наш премијер стаје на браник мртвог система и нас уграђује у напуклу брану. За њега нису инспирација борци за бољи свет, његова звезда водиља је ислужени чиновник Светске банке који је стигао на његов двор пошто је самоубилачку магију Вашингтонског консензуса већ продавао у Украјини и који је у животу лепо зарађивао унесрећујући милионе сиромашних широм планете.

Још је чувени Хамурабије, владар Месопотамије, знао да је учинак камате на камату током времена толико јак да ће банкаре тако покретати да они не умеју да стану. Хамурабијеви економисти су знали да се ти „вол-стрит ратници“ морају кочити „тако што ће се дугорочни дугови брисати у неједнаким временским размацима“.

У добрим економским школама се препричава како је енглески економиста Ричард Прајс у XVIII веку показивао рачуницу: „Да је један шилинг стављен на штедњу кад се Христ родио, са 6 одсто камате и каматом на камату, количина новца (тј. количина злата) нарасла би довољно да испуни цео сунчев систем, дакле сферу са пречником који је једнак пречнику Сатурнове орбите око Сунца“. Душану Вујовићу и братији из Светске банке то су приче за Риплијеву рубрику „Веровали или не“.Тек за гимнастику мозга. Они само раде свој посао. Док има живих оваца, они шишају. Док се не појави довољно ципраса, па живот, за неко време, не надвлада монструма.

Али о капитализму нема многе тајни. То није више ни наука. Редови који следе написани су 1941, која је стигла после једне овакве сличне капиталистичке кризе. „Рат је показао да приватни каитализама – то јест, економски систем у коме су земља, фабрике, рудници и саобраћајна инфраструктура приватно власништво – не ваља. Он не може друштво опскрбљивати добрима“, писао је Џорџ Орвел у својим коментарима на BBC. Уверавања и пропаганда велепоседника који су „спокојно седели на својим стражњицама и покушавали приказати да је све што чине за опште добро“ нису могли да зауставе ток, те је „Хитлерово освајање Европе... било физичко разобличавање капитализма“. Много личи на данашње стање.

Ко не слуша „ципрасе“ призива олују. Питање је само: да ли ови што „спокојно седе на својим стражњицама“ бирају одржавања „немогућег система“ или да са „ципрасима“ стварају економију у којој ће, уместо бескрајне пљачке човечанства, превладати идеја о продукцији од које би сви могли да живе као људи.

А ми који смо пали на Вулина као Ципрасовог адвоката у Србији? Кад би у ону кашу што је Вулинов премијер промовише као „спасење“ пало и „ц“ од Ципраса, значило би нам. Бар би сазнали оно што Стиглиц рече да је помоћ „тројке“ – отров. Како за Грчку, тако и за Србију.

Објављено у „Недељнику“ 5. фебруара 2015.