Поред постојећих криза, које још више нарушавају ионако нестабилну ситуацију у свету, ваља подсетити на још једно потенцијално жариште сукоба ширих размера – Северну Кореју. Када је ова држава у питању, може се рећи да је занимљива не само ако је у питању њен међународни положај – о којем ће бити речи касније – већ и због врло специфичног унутрашњег уређења.
У овом контексту је потребно истаћи околности стварања државе. Док се део корејског полуострва јужно од 38. паралеле (данашња Јужна Кореја) – после Другог светског рата зона утицаја САД – развијао у складу са западним политичким и економским стандардима, на северном делу, који је од јапанске окупације ослободила Црвена армија, је успостављен комунистички режим.
Неопходно је, ипак, напоменути, да се севернокорејски комунистички режим битно разликовао од оних успостављених у истом периоду у средњој и источној Европи. Познато је да је у земљама овог региона у првим послератним годинама успостављен (додуше, ограничен) политички плурализам, да би после одређеног времена комунистичке шартије „преузеле водећу улогу“ (успоставиле диктатуру).
С друге стране, севернокорејски режим је, од успостављања, могуће означити за диктатуру. Може се рећи, да се, за разлику од режима средње и источне Европе, у којима је главну улогу имала партија, у случају Северне Кореје се од оснивања ради о чврстој личној диктатури, у којој је – што је такође својеврстан уникат – власт до сада била предмет породичног наследства.
Данас у Северној Кореји влада унук оснивача државе, Ким Џонг Ун. Ипак, потребно је узети у обзир и чињеницу, да је власт преузео тек недавно, после очеве смрти 2012. године. Може се, с тим у вези, рећи да је ради бољег разумевања садашње политичке ситуације у овој земљи – али и њеног међународног положаја – такође потребно указати на то да је - услед битно измењеног распореда снага у свету, у протеклих 25 година – ова држава ван главног тока светских догађаја. Мада, упркос губитку идеолошког ослонца после промена у источној Европи 1989. и распада СССР, не и потпуно изолована.
Док је – у времену пре 1989. – Северна Кореја била део једног од два идеолошки профилисана блока, данас, када је прошло време униполарно организованог света – а да алтернативни однос снага у свету још није ни успостављен – може се рећи, у прилично несигурном времену, ова је држава принуђена да се ослања углавном на сопствене ресурсе. Међутим, из горе наведеног је могуће извући закључак да је Северна Кореја једна од најзаосталијих држава данашњице. У овом контексту се намеће питање, како је севернокорејски режим успео да опстане у неповољним условима.
Неопходно је истаћи изузетан стратешки значај полуострва, али и распоред снага у северном пацифику. Познато је да је у овом региону војно присутна и трећа водећа светска велесила – САД, што битно увећава значај региона. Наиме, евентуално обновљени сукоб на корејском полуострву, иако би почео као међудржавни, убрзо би прерастао у регионални, а самим тим и у једно од попришта сукоба светских размера, будући да је мало вероватно, да би у регионални конфликт била увучена само последња именована велесила.
Један од могућих одговора је то, што је ова земља лоцирана у непосредној географској близини две светске велесиле – Кине и Русије, с којима се и граничи. Иако је ова чињеница неспорно од великог значаја, ваља напоменути да није и пресудна. С обзиром на то, да се ради о прилично изолованој и неразвијеној земљи, други могући одговор на горе постављено питање је – војна снага Северне Кореје. Притом, и не ради се толико о бројчаном стању, колико о технологији, којом војска ове земље располаже. Иако није светски изузетак, неопходно је подсетити да је опремљена не само балистичким наоружањем (ракетама), него, што је најважније, поседује и нуклеарно оружје.
Може се рећи, да је управо овај податак оно, захваљујући чему је режим до сада опстајао. Овде долазимо до сржи проблема Северне Кореје – њеног нуклеарног програма. Међународни преговори о овом питању, који су – у формату 4+2 (Русија, Кина, САД, ЕУ и обе Кореје) – почели 2006. године, да би били прекинути три године касније, за сада нису обновљени, и неизвесно је, да ли ће у будућности и бити настављени.
Неопходно је, ипак, напоменути да севернокорејски нуклеарни програм није једини извор тензија на полуострву. Не смемо заборавити ни повремене севернокорејске пробе ракета, али ни јужнокорејске војне вежбе. Довољан је и најмањи инцидент, па да – ионако крхко – примирје, које траје већ више од 60 година, буде прекинуто. Какве би последице могла да произведе евентуална обнова сукоба на корејском полуострву?
Пре свега, неопходно је истаћи изузетан стратешки значај полуострва, али и распоред снага у северном пацифику. Познато је да је у овом региону војно присутна и трећа водећа светска велесила – САД, што битно увећава значај региона. Наиме, евентуално обновљени сукоб на корејском полуострву, иако би почео као међудржавни, убрзо би прерастао у регионални, а самим тим и у једно од попришта сукоба светских размера, будући да је мало вероватно, да би у регионални конфликт била увучена само последња именована велесила.
