Зоран Миливојевић: Да ли је највећа сила нервозна?

Негативне реакције републиканске већине и дела демократа на споразум са Ираном, ратни добоши када су у питању стратешки односи са Русијом и Кином, најава потпредседника Бајдена да ће САД уложити пола милијарде долара у украјинску војску, дакле наставак конфронтације са Русијом, показују да је највећа светска сила нервозна. Не иде све на глобалном плану како би то тврдо доминантно језгро америчке политичке и пословне елите која руководи земљом, очекивало. То нарочито илуструју поруке из првих наступа свих кандидата у председничкој кампањи, унутрашња превирања на политичкој и друштвеној сцени, незадовољства елите ефектима политике према Русији и због даљег успона Кине, а посебно напори председника Обаме да докаже позитиван стратешки ефекат своје спољне политике у случају споразума са Ираном. Јер други ефекти (неуспеси са ИДИЛ-ом, јачање БРИКС-а на политичком и економском плану, јачање руско-кинеских односа, продужена криза у Европи, неповољна економска кретања) показују да се губи водећа позиција. То неки светски и амерички нобеловци и аналитичари већ данима настоје и да докажу разним примерима погрешне политике на економском плану, према исламском свету, у односима са Кином и Русијом, у Европи. Али нервоза највеће силе никада није добар знак. То се обично негде радикално испољи, посебно у предизборним периодима када су могући и очајнички потези као онај председника Картера на самом крају мандата пред иозборе са неуспешном интервенцијом за ослобађање америчких талаца које су држали Хомеинијеви паздарани у Техерану. За тако нешто изазова има и биће их, јер је свет у превирању,а промене на глобалном плану неумитно наступају. Већ од 1.јануара 2016, дакле у изборној америчкој години, стартује развојна банка БРИКС-а која прети да доминацију долара значајно доведе у питање, што је за Америку најкрупнији изазов на плану угрожавања глобалне доминације. Развој са ИДИЛ-ом и стање с тим у вези на БИ, у Заливу, Северној Африци, такође, не даје простора за оптимизам, посебно у мери у којој су монархије и режими у Заливу угрожени.  То би био директан изазов  америчким интересима и отуда не представља изненађење стављање ИДИЛ-а на високо место безбедносних интереса САД од стране администрације председника Обаме. Истовремено глобални изазов у стратешком смислу представља чињеница да се Русија доста успешно одупире санкцијама и притисцима и јача односе са Кином и трећим светом на штету америчких интереса, док кинески глобални и ефикасни наступ упркос тешкоћама и акцијама САД, не јењава.

За нас је у датом контексту посебно интересантна Европа која је „више од 70 година била приоритет САД и која почиње да губи привилеговану позицију у очима америчких носилаца политичких одлука“ како је то у једној овогодишњој анализи на тему успона Кине и промена геополитичких приоритета за САД у Азији закључио угледни харвардски професор Џозеф Нај. Међутим, „незавршени послови“ управо тада добијају на интезитету, јер према глобалним плановима и даље производе ефекте. То потврђује и најава потпредседника Бајдена о даљем озбиљном ангажовању на милитаризацији Украјине, као и информације да је Минск-2 још само на папиру, јер сукоби на терену трају са јачањем интензитета и иду у правцу нове радикализације. Ту је и незаобилазна „линија ватре“, као нека врста политичког тестамента ове администрације и ДС Керија. На њој Америци боде очи Придњестровље које, као клин, са присутним руским војним снагама, директно ремети стратешку позицију САД и НАТО на овим просторима. Настојања ових да се то промени сасвим су извесна у наредном периоду.

Када је реч о „Западном Балкану“, међу „незавршене послове“ у смислу заокружења  стратешко-политичких циљева,дефинисаних крајем прошлог века интервенцијама САД и НАТО у ратовима у Хрватској и БиХ о чему је поводом годишњице Олује уверљиво сведочио Питер Галбрајт, бивши амбасадор САД у Загребу, и потом агресијом на СРЈ, могу се убројити: државно устројство Босне и Херцеговине, албанско питање и статус „Косова“, отклањање преосталог руског утицаја у Србији, РС, Македонији и Ц.Гори, НАТО обухват целог простора. У вези са БиХ пажњу заслужује питање Дејтонског споразума са настојањима да предстојећу 20 годишњицу обележе и иницијативе за његове измене или допуне полазећи од познатог западног приступа да је унификација БиХ жељени циљ. Недавни иступ нове америчке амбасадорке у Сарајеву Кормак у том смислу је индикативан и најављује одговарајућу динамику у том правцу.О статусу КиМ је већ све познато. Потврда независности и пуна интеграција у МЗ је стратешки циљ САД и запада од кога неће одустати. Отклањање руског утицаја подразумева одговарајуће идеолошко-политичке промене у наведеним државама региона са појачаном динамиком према еу и евроатланским интеграцијама. Што се тиче обухвата НАТО тај процес за остатак региона (Албанија је пуноправни члан) конкретно треба да започне позивом крајем о.г. Ц.Гори да приступи и потом одблокирањем приступања Македоније после политичких промена почетком 2016. Остало Србија, БиХ, КиМ („Косово“) у зависности од политичке динамике у еуинтеграцијама и даљих политичких процеса на плану решавања српског питања на овим просторима. И овде треба рачунати да ће САД и запад остати на линијама стратешког циља-НАТО обухвата целог простора.

У условима оцене са почетка овог текста, логична је жеља и могућа додатна одговарајућа акција САД да се ствари у Европи и региону брже и ефикасније решавају на линији постављених стратешких циљева. “Незавршени послови“ у томе добијају посебан значај и стога треба озбиљно рачунати са додатном динамиком решавања у њиховом случају која може имати и политички радикалне потезе и последице у ужем и ширем смислу. Др Зоран Миливојевић