Према ономе са чиме смо суочени, недвосмислено је да украјинском кризом и њеним расплетом руководе две велике силе: САД и Руска Федерација. Састанак у Женеви 17. априла између представника ове две земље, али и ЕУ и Украјине, и начин на који су постигнути договори то потврђују. Америка и Русија штите сопствене интересе, и то тако што САД настоје да у директној конфронтацији са РФ задрже позицију водеће глобалне силе, док Москва штити своје стратешке интересе, али и потврђује позицију глобалне велике силе.
Током женевских преговора и после њих утисак је, међутим, да ЕУ више асистира САД него што истиче посебне европске интересе. Или су пак интереси САД и ЕУ, односно Европе, изузимајући РФ и још две-три земље, у овом случају подударни? Ипак, не би требало да буде тако. Европа има свој субјективитет и сопствене интересе који обухватају и Украјину и РФ, као своје интегралне делове од чијих судбина зависи и судбина осталих делова континента.
Где је у свему томе Европа и ко штити њене интересе? Пошто је РФ директно инволвирана у сукоб, очекивало би се да европске интересе штити ЕУ као заступник највећег броја држава Старог континента. Током женевских преговора и после њих утисак је, међутим, да ЕУ више асистира САД него што истиче посебне европске интересе. Или су пак интереси САД и ЕУ, односно Европе, изузимајући РФ и још две-три земље, у овом случају подударни? Ипак, не би требало да буде тако. Европа има свој субјективитет и сопствене интересе који обухватају и Украјину и РФ, као своје интегралне делове од чијих судбина зависи и судбина осталих делова континента. То потврђују велике дилеме у вези са економским санкцијама РФ, за које се залажу САД и тврда антируска језгра на Западу, као и отворена етно-национална питања која се поводом Украјине у зонама замрзнутих конфликата, али и широм Европе, отварају. Дакле, решење кризе може и мора бити суштински европско, уз непосредно учешће њених актера.
Украјинска криза се у региону југоисточне Европе посебно прелама и кроз судбину ,,Јужног тока”: преживео је неуспели западни пројекат „Набуко”, на путу је да преживи и важећу регулативу ЕУ у домену енергетике, али изгледа да неће Украјину. Јер резолуцијом коју су изгласали одлазећи европски парламентарци (нови избори за ЕП су за месец дана) тражи се обустављање његове изградње. Претходно је РФ упозорена из Вашингтона, а одмах и из Брисела, да се енергенти не користе у политичке сврхе. Шта је онда резолуција ЕП о ,,Јужном току”, ако није политичка употреба енергената? Кога она директно погађа? Чланице ЕУ: Бугарску, Грчку, Мађарску, Словенију, Аустрију, Италију и непосредно заинтересоване за ЕУ: Србију, Македонију, Албанију, БиХ. Неке од њих (Бугарска, Србија, Мађарска, БиХ) директно енергетски зависе од руског снабдевања, а остале у великој мери. Зар ове државе на југу Европе немају исти положај као оне на северу, где је снабдевање гасом стабилно како из Северног мора тако и преко ,,Северног тока” из исте РФ? Неко ће рећи да резолуција није обавезујућа. Али њу су изгласали представници политичке елите ЕУ и она одражава став те елите, која по правилу утиче на карактер генералне политичке стратегије и садржај конкретних мера ЕУ. У вези са овим је и питање економске стабилности и одрживог развоја југа Европе у времену кризе, на које пројекат ,,Јужни ток” може позитивно да утиче преко своје инвестиционо-развојне, социјалне и финансијске компоненте.
Имајући све то у виду, намеће се дилема да ли је простор на коме треба да се гради ,,Јужни ток” подручје Европе на које се простире европски интерес? Ако јесте, питање је ко га и како штити, што у случају ,,Јужног тока” није јасно. А пошто не знамо када ће и како ће се украјинска криза окончати, а изгледа да ће руско-украјински односи на дужи рок бити веома сложени, испада да југ Европе треба наредних година (и зима) да буде и сам санкционисан, односно да остане без важног инвестиционог циклуса и преко потребне енергије. Тако је недавно и било током прве кризе у руско-украјинским односима, када је снабдевање преко Украјине било на кратко прекинуто и када је овај простор био приморан на изнуђена и далеко неповољнија решења.
Дипломата у пензији
ПОЛИТИКА
