Када је у јуну 1999. године, после потписивања Кумановског споразума, отворена граница ка Македонији, пратио сам као дописник Агенције Франс Прес како су заједно са британским оклопним возилима КФОР-а на Косово заједно улазили, као пуштени с ланца, на моторима, разни западни новинари, истраживачи организација за људска права, хуманитарци свих жанрова.
Питали су хистерично: „Где су масовне гробнице?“, „Дајемо по 300 марака ономе ко нас одведе до масовне гробнице“. Очекивали су да ће заиста наћи на стотине хиљада мртвих које су наводно побиле српске снаге, а о којима су им причали њихове владе.
И наравно, дан-два касније, жалили би се по Приштини да су преварени и изиграни јер онакве гробнице какве су очекивали нису успели да пронађу. Али, медијски дискурс о „српским масовним злочинима над недужним Албанцима“ је остао.
Данас, у Новорусији, западни новинари, исте организације које су биле на Косову пре 15 година, не хају за масовне гробнице. За убиства се оптужују обе стране, али се за оптужбе о масовним гробницама у којима се налазе руске жртве говори да су „преувеличане“.
Не говори се више о стотинама и хиљадама цивилних жртава, већ се оне броје на прстима руке.
Руске жртве нису вредне откривања. Руске жртве је потребно умањити барем онолико колико је било неопходно увеличати албанске жртве 1999. године.
Нажалост, да су ови односи другачији, не би се уклопили у западну парадигму о Србији и Русији - да је „дупли стандард у ствари стандард“.
Ова парадигма важи и за поглед Запада на међународно право, на људска права, на медијско портретисање, на дипломатски процес - практично на читав режим међународних односа.
КРЕАТИВНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Посебно је истрајна намера Запада да Русију и руске националне интересе третира на начин на који је то радио са Србијом и српским националним интересима, то јест као „јединствен случај“ и објекат такозване „креативне интерпретације“ међународног права.
Србија је, на пример, једина земља на свету за коју је Европска унија званично прогласила важење принципа дуплог стандарда.
Читајући по својој архиви, присетио сам се текста којег сам написао 19. фебруара 2008, извештај са састанка министара спољних послова ЕУ у Бриселу на којем је Европска унија у својим закључцима озваничила "дупли стандард" за Србију, односно признала је право на територијални интегритет свим државама света - сем Србији у случају Косова и Метохије.
У последњем параграфу текста закључака се истиче: „Савет понавља приврженост ЕУ принципима Повеље УН-а и Хелсиншког завршног акта, између осталог и принципима суверенитета и територијалног интегритета и свих резолуција Савета безбедности. Подвлачи своје уверење да, имајући у виду сукоб из 90-их и продужен период међународне администрације под резолуцијом 1244, Косово представља `јединствен случај` који не доводи у питање ове принципе и резолуције“.
У преводу са „еврократског“ жаргона, то је значило да је ЕУ привржена територијалном интегритету свих држава сем Србије по питању Косова јер је то, према њој, „јединствен случај“.
Уз то, дупли стандард и „јединственост“ косовског случаја су се оправдавали паушалним формулацијама попут „сукоба из 90-их“ и „продуженог периода међународне администрације под резолуцијом 1244“.
Овим формулацијама, међутим, ништа се не доказује о природи сукоба нити о поменутој администрацији.
Успут, заборавља се чињеница да је 1998-99 године - у време сукоба на Косову - било у току укупно 40 сукоба у свету, сваки са више од 1.000 жртава. Ниједан од њих, сем Косова, није довео до сецесије.
Такође, продужена администрација је постојала у многим ситуацијама у свету, између осталог у Источној Славонији после рата у Хрватској, где је мисија УНТАЕС довела до реинтеграције те територије у Републику Хрватску, а не до отцепљења.
То је био други пут у десетак дана да је ЕУ „креативно интерпретирала“, односно фалсификовала међународно право на штету Србије.
Европска унија се, пре тога, у „Заједничкој акцији“, документу о правној основи за слање мисије Еулекс на Косово и Метохију, позвала на „крњу“ верзију резолуције Савета безбедности 1244, односно изоставила кључне одредбе параграфа 10 те резолуције које се односе на „суштинску аутономију“ Косова.
У документу, ЕУ се између осталог позива на параграф 10 резолуције 1244, али само на део у којем се истиче да она „дозвољава генералном секретару, да уз помоћ релевантних међународних организација, оснује међународно цивилно присуство на Косову“.
ЕУ је, међутим, изоставила други, кључни део тог параграфа који гласи „…да би се створила привремена на администрација на Косову под којом би грађани Косова могли да уживају суштинску аутономију унутар Савезне Републике Југославије“.
Два месеца пре тога, на самиту шефова држава ЕУ 14. децембра 2007. године, шведски министар спољних послова Карл Билт је изнео план за „координирање независности Косова и Метохије“,под називом „Европска стратегија за Косово“.
Процес „координације“ независности Косова је, према плану, требало да одржи - цитирам из документа - „привид поштовања међународног права“.
Дакле, Европска унија је званично фалсификовала резолуције Савета безбедности УН, званично је својим документима усвојила политику „дуплог стандарда“ према Србији, а за свој акциони план искористила документ у којем се експлицитно тражи да се међународна заједница превари прављењем „привида“ о поштовању међународног права.
Ова „креативна интерпретација међународног права“, односно манипулација међународним правом али и међународним организацијама, се наставља и по питању Русије, односно Новорусије.
Нажалост, и светске и паневропске организације попут Уједињених нација и ОЕБС-а не успевају да избегну ово правно и политичко иживљавање над међународним правом.
Ово питање ће нарочито бити важно током председавања Србије ОЕБС-ом.
Како ће се Србија, која је била жртва манипулација по питању Косова, одупрети тежњама Запада, САД и ЕУ, да употреби ОЕБС против Русије?
За почетак, било би добро да се присети онога кроз шта је сама Србија прошла. Наравно, уколико може и уколико жели. Оба су упитна.
НАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ И РУСКИ БУМЕРАНГ ЗАПАДУ
Русија је, међутим, лекције са Косова научила и применила већ на Криму.
Прва лекција је да је третирање Косова као „суи генерис“, јединственог случаја, било осуђено на пропаст као интелектуално безвредан покушај да се надомести гажење међународног права и недостатак рационалних аргумената за распарчавање Србије. Русија се позвала на косовски „преседан“ који су ЕУ и САД створиле 2008. године, те „креативно интерпретирала“ одлуку Међународног суда правде о сецесији Косова. Дакле, Москва је само узвратила методама Запада.
Руски амбасадор при ЕУ, Владимир Чижов, 2008. Године је изјавио да „ЕУ и САД могу у милион докумената да напишу да је Косово јединствен случај, али ће де факто ситуација на терену широм света показати да је то чиста фарса“.
Управо ту лежи и друга косовска лекција: након што су чланице NATO бомбардовале Србију и окупирале Косово, те организовале његово отцепљење, Русија је схватила следећи принцип Запада: „много је теже преокренути свршени чин него илегалан чин“.
Дакле, уколико нема дипломатског решења, боље прво на терену завршити посао, па тек онда бринути о међународном праву.
Као сведок референдума на Криму, у марту ове године, могу да посведочим да је Русија ову лекцију савладала са чистом десетком. Процес на Криму је сада неповратан.
ОПАСНОСТ ПУЗАЈУЋЕГ ПРОЦЕСА
Још једна лекција коју би Русија требало да схвати је инкременталан процес који Запад користи у остварењу својих циљева у конфликтним ситуацијама. Односно, пузајући процес којим у име такозване „нормализације односа“, ЕУ остварује своје и интересе својих савезника.
Срби су у последњих 20 година били велики губитници неразумевања тог процеса. Наиме, на тај начин је у последњих 20 година Република Српска изгубила важне елементе своје самосталности које је добила Дејтонским споразумом.
На тај начин је изгубљена и Источна Славонија. Односно, Ердутским споразумом из 1995., који је тада подржао званични Београд, утемељена је реинтеграција Источне Славовије у независну Републику Хрватску.
На сличан начин се кретао и процес по питању Косова.
Сећам се једног скупа, на промоцији пројекта „Косовски компромисс“ којег смо 2007. године представљали Душан Пророковић, тада државни секретар за Косово, и ја - и на којем сам упозорио на опасност овог пузајућег процеса који би могао да Србију доведе до потпуног напуштања Косова.
Нажалост, у том процесу, Београд је и добровољно учествовао: од Тадићеве резолуције у Њујорку 2010. године када је Русија, заменом улога УН-ЕУ, избачена из косовских преговора, до Бриселског споразума, којим се Београд административно повукао са севера Косова, а Приштина заокужила правни поредак у замену за још увек невидљиву „Заједницу српских општина“.
А управо је Бриселски споразум направљен по моделу Ердутског споразума, наравно уз већ стандардан дупли стандард. Споменуо сам нешто раније план шведског министра спољних послова Карла Билта који се, практично, сада спроводи већ шест година.
Наиме, он је тада за север Косова предвидео будућност управо источне Славоније - односно постепене реинтеграције севера у независно Косово - а у плану је већ тада писало да би Србија и Косово требало да имају споразуме о „добросуседским односима“.
У Билтовом плану је стајало да би, након одређеног периода, ЕУ радила на томе да међународно присуство на Косову умањи или укине, Приштина би преузела све надлежности и била примљена у све међународне организације, чиме би постала пуноправна независна држава.
Дакле, применом Бриселског споразума и изборима који интегришу север Косова у систем Приштине, Билтово „пролазно време“ на путу ка „пуноправној незавнисности“ и нормализацији односа је до овог тренутка сасвим добро.
Сада је дошло на време за споразуме о „добросуседским односима“. Очигледно је да се у контексту напора Запада да заокружи косовску независност, али и поводом Јужног тока и санкција према Русији, на Београд врши притисак ради потписивања неког правно-обавезујућег споразума о односима Београд-Приштина, односно де факто признања независног Косова.
Отуда ових дана вероватно и изјава председника Томислава Николића о томе да је Србија стављена пред дилему ЕУ или Косово. Једноставно, процес се приводи крају.
И што је још поразније за Србију, данас Србији ултиматуме и притиске не уручују више ни немачки канцелар ни амерички или француски председник, нити председник Европске уније, већ функционери другог или трећег ранга попут Андреаса Шокенхофа, који је представник једне политичке партије у Бундестагу, или Јоханеса Хана, који није чак ни комесар за проширење.
РУСИЈА И ДРУГАЧИЈИ МЕЂУНАРОДНИ КОНТЕКСТ
Наравно, немогуће је правити превелика поређења Косова и Новорусије, пре свега због тога што су Србија и Русија две потпуно другачије земље. Једна је талац своје тешке геополитичке ситуације, друга је светска сила.
Русија у последњих годину дана пролази кроз „топлог зеца“ западних медија и система западне доминације у међународним организацијама. Она схвата по први пут кроз шта је заиста прошла демонизована Србија.
Западни медијски дискурс је 1999. био потпуно доминантан у свету. На Косову је било свега нас неколико новинара који смо извештавали за стране медије током рата и који смо у свет слали другачију слику од оне која се пласирала из Брисела и Вашингтона.
Данас, пропаганда ипак теже пролази, нарочито након што је свет упознао систем дезинформисања Запада како на Косову, тако и у Ираку и Либији. Русија у Новорусији има своје алтернативне изворе на терену и успева колико толико да их пласира свету.
Друга разлика је у томе што је природа самог сукоба другачија.
Русија има потпуно другачији капацитет одвраћања непријатеља од Србије. На Косову се радило о агресорском бомбардовању и иживљавању над цивилним становништвом, са врло мало последица по српске војне и полицијске циљеве. Новорусија може да издржи дуго јер има директну географску позадину, руску подршку и не прети јој опасност од директне NATO интеревенције, за разлику од Србије која је била окружена NATO државама и режимима у бившој Југославији који су били против Београда. Једноставно, потпуно је другачија геополитичка констелација. А другачији је и капацитет наношења економске штете Западу јер у данашњим условима санкција, трпе и многе западне државе и компаније.
Треће, за разлику од Србије, коју сукоб са Западом није опаметио и која и дан-данас наставља путем „ЕУ која нема алтернативу“ упркос томе што је ЕУ Србији отела Косово, Русија је након Новорусије схватила да мора да пронађе стратешке алтернативе сарадњи са Западом. У том контексту треба гледати и на јачање сарадње са Кином, са Јужном Америком, обуставу радова на Јужном току и на нову стратешку сарадњу са Турском.
За Србију би било боље да је на време кренула на тражење озбиљних стратешких алтернатива. Предуслов за то је Србија буде искрена према себи и према својим грађанима.
Председник Николић је и до сада био искренији од Владе Србије по питању будућности статуса Косова уколико Србија настави процес интеграција у ЕУ, али ништа није учинио да тај процес заустави.
Дакле, Николић је ових данас рекао истину - пред Србијом је дилема „ЕУ или Косов“ - али ће порука имати праву политичку тежину само уколико буде праћена конкретним потезима, од којих би најконкретнији требало да буде расписивање референдума о чланству Србије у Европској унији.
