Душан Пророковић: У чему греши Јошка Фишер

Није Јошка Фишер први Немац који упозорава: „Балкан је и даље ризик за светски мир“ (у чланку у листу Данас од 31.01.2014). Један његов, далеко познатији и чувенији сународник је то још давно подвукао. Ото фон Бизмарк је такође мислио да ако некада дође до неког великог рата између великих сила, то ће бити „због неке ситнице на Балкану“. Међутим, за разлику од Фишера, Бизмарк је имао другачији поглед на то, какву политику треба водити да би се одржала континентална политичка стабилност.

ЕУ каква је данас не може дугорочно опстати, па самим тим не може ни убедити балканске народе у „предности чланства“. ЕУ би, као субимперијална сила, могла само да натера балканске државе да уђу у одређене институционалне аранжмане и уговорне односе са Бриселом (да ли би то значило и пуноправно чланство, то је посебно питање). Али, зар се то не дешава данас у Украјини!? Да ли је тако нешто потребно и Балкану!?

За Фишера, „данас су приликом избегавања катастрофе важна три фактора-војно присуство САД у Европи, напредак  европских интеграција и то што је у Европи напуштена политика великих сила. Ипак, нема сврхе обмањивати се-само док балканске земље верују у Европску унију и предности чланства, данашњи нестабилни мир у региону ће бити трајан“. Успут, правећи паралелу између Балкана и Блиског истока, Фишер упозорава на погубан резултат „делимичног повлачења САД“ са Блиског истока, што је довело до јачања улоге регионалних играча-Саудијске Арабије и Ирана!?

У чему греши Јошка Фишер? Његова поставка је погрешна. До „делимичног повлачења САД“ са Блиског истока, мада бих ја овај процес другачије назвао, долази због реалног смањивања моћи и утицаја САД на глобалном плану. САД су, уколико желе да одрже статус Империје, принуђене да склапају стартешка савезништва са субимперијалним силама. То су регионални геополитички играчи, који ће помагати глобалну игру Империје, али ће Империја заузврат усклађивати своје циљеве у одређеним регионима са њиховим интересима. Отуда и све видљивије присуство и све јачи притисци Саудијске Арабије на Блиском истоку. Постављање Ирана треба сагледавати и у овом светлу: као одговор успостављању империјално-субимепријалне осовине САД-Саудијска Арабија.

Какве то везе има са Балканом и Европом? Па, уколико се САД, како то Фишер закључује „делимично повлаче“ из региона Блиског истока, који по много чему има већи стратешки значај од Европе (о Балкану да и не говоримо), да ли је могуће да ће истовремено одржати свој доминантан положај у Европи! Или ће можда, и у Европи САД морати да траже субимперијалну силу-стратешког савезника!? Ко може одиграти улогу европске субимеријалне силе? Историја нас учи да је то у првом реду Велика Британија, а ову улогу може одиграти и Француска (која је у одређеној мери такође таласократска сила!)! Из Фишерове поставке, међутим, извире предлог да улогу субимперијалне силе преузме ЕУ! И овде се крије кључни проблем по стабилност Балкана. Чак и шире: по стабилност источне Европе! Јачање евроатлантске интеграције мора изазвати контрареакцију Русије, на исти начин на који је јачање саудијског утицаја изазвало контрареакцију Ирана.

Јер, први и основни циљ атлантизма у источној Европи је потиснути руски утицај што је могуће даље на исток. Више је потеза које су повукле САД, а који указују да се у њиховом геополитичком постављању није променило ништа још од времена Алфреда Махана: од инсистирања на ширењу НАТО-а на исток, преко распоређивања ракетних база у Бугарској, Румунији и Пољској, затим упорних покушаја да се опструира изградња стратешког цевовода „Јужни ток“, до очигледне подршке распиривању кризе у Украјини. На ову листу, као два важна момента, треба додати и бомбардовање СР Југославије 1999. године и подржавање Албанаца да једнострано прогласе тзв. Републику Косово.

Какве користи од свега може имати Европа? Највећа корист се налази у томе да би вероватно била очувана ЕУ у саставу и облику у коме данас постоји. Међутим, да ли је то икаква корист? Идеја о евроинтеграцијама, какве данас постоје, је потрошена! Потребно је тражити нову парадигму. Одржавање постојећег стања и симулација некаквих реформи је сценарио већ виђен у некадашњој Југославији осамдесетих година. А многе ствари у данашњој ЕУ подсећају на некадашњу Југославију. Од неравномерне развијености, преко демографских карактеристика, етничке шароликости, осећаја културне различитости до претеране бирократизације.

ЕУ каква је данас не може дугорочно опстати, па самим тим не може ни убедити балканске народе у „предности чланства“. ЕУ би, као субимперијална сила, могла само да натера балканске државе да уђу у одређене институционалне аранжмане и уговорне односе са Бриселом (да ли би то значило и пуноправно чланство, то је посебно питање). Али, зар се то не дешава данас у Украјини!? Да ли је тако нешто потребно и Балкану!?

Посебно поглавље у позиционирању ЕУ као субимепријалне силе јесу њени односи са Русијом! Да ли је у интересу Европе да прати, или чак помаже САД у овом процесу геостратешког напредовања ка истоку? Да ли је интерес Европе да улази у конфликте са Русијом? У тражењу одговора на ово питање долазимо и до Бизмарка.

Обједињавање европских и евроазијских интеграција би у сваком погледу било асиметрично и засновано на низу сложених уговора. Оно не би подразумевало стварање и нове макрорегионалне политичке целине, али то и не би био њен циљ. Циљ је да се обезбеде институционални механизми за унапређивање сарадње између Русије и европских земаља, што је, посматрано на први поглед, и обострани интерес. У таквом развојном оквиру не треба нам повећавање војних буџета европских држава зарад бесмисленог ширења НАТО на исток, нити нам требају ракетне базе у источној Европи. У таквом оквиру „Јужни ток“ је развојни, а не политички пројекат, а Украјина може да опстане и развија се као јединствена држава. У таквом оквиру се и релативизује питање приступања одређених држава Европској унији или Евроазијском савезу. Тек таквим приступом можемо говорити о „напуштању политике великих сила“ у Европи

Бизмарк је био један од првих и најзначајнијих „континенталиста“ у Европи. Једно од правила којима се руководио, било је: никада против Русије. Наравно, сукобљавали су се интереси Европе и Русије, па и Немачке и Русије (као на пример на Берлинском конгресу), али су захваљујући принципијелном постављању гвозденог канцелара и решавани. Успостављена је континентална геополитичка равнотежа коју нису могли да наруше сукоби, мањи по значају и територији на којој су се одигравали. Шта би данас био предуслов стварања геополитичке равнотеже у Европи? Путоказ треба тражити у изјави Владимира Путина са последњег Самита ЕУ-Русија (28.01.2014. у Бриселу): „неопходно је поставити крупније и амбициозније задатке. Један од њих је обједињавање европских и евроазијских интеграционих процеса. Уверен сам да ови процеси нису у међусобној супротности. Оба интеграциона модела су изграђена на сличним принципима и ослањају се на норме Светске трговинске организације и могли би да се ефикасно допуњују, да доприносе расту наше робне размене“. Залагање Русије за даље интеграције између постсовјетског и западноевропског простора није нова. То је заправо повратак деголизму! Ова идеја налази своје извориште у тезама Алена де Беное, Жана Тиријара, Хајнриха Јордиса фон Лохаузена, Шарла де Гола и Александра Дугина и тиче се стварања повезаног и међузависног економског простора, како је то већ који од аутора представљао-„од Лисабона до Москве“, „од Даблина до Владивостока“ или „од Атлантика до Урала“. Ова интеграција би у сваком погледу била асиметрична и заснована на низу сложених уговора. Она не би подразумевала стварање и нове макрорегионалне политичке целине, али то и не би био њен циљ. Циљ је да се обезбеде институционални механизми за унапређивање сарадње између Русије и европских земаља, што је, посматрано на први поглед, и обострани интерес. У таквом развојном оквиру не треба нам повећавање војних буџета европских држава зарад бесмисленог ширења НАТО на исток, нити нам требају ракетне базе у источној Европи. У таквом оквиру „Јужни ток“ је развојни, а не политички пројекат, а Украјина може да опстане и развија се као јединствена држава. У таквом оквиру се и релативизује питање приступања одређених држава Европској унији или Евроазијском савезу. Тек таквим приступом можемо говорити о „напуштању политике великих сила“ у Европи.

Да ли је Европа расположена да позитивно одговори на понуду Русије? Остаје да се види. Много је разлога због којих се може бити и песимиста. У сваком случају, избор је на ЕУ и њеним кључним чланицама. Немачкој, пре свега. У зависности од тог избора може се претпоставити и какав ће резултат бити. Како у Европи, тако и на Балкану!

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе