Како је већ много пута поновљено, "реалност је да косовско-метохијски Албанци неће да живе у Србији". Реалност је и да њихову једнострану одлуку подржавају најмоћније западне земље. Реалност је, мада се то од јавности невешто крило, да су процеси евроинтеграција Србије и нашег прихватања "косовске независности" повезани. Због тога Албанци уопште не размишљају о било каквим "статусним преговорима". Они чекају, како нам је поручило више политичара из Приштине, да са Београдом потпишу завршни документ. Тиме ће пут за пријем "Републике Косово" у УН бити отворен, а сада, то што их Србија неће и формално признати - за њих је од мањег значаја. Тиме се процес легитимизације статуса ове "државе" у међународној политици заокружује. У томе их подржавају САД, Велика Британија, Немачка и Француска.
Реалност данашњих међународних односа је и да се однос снага између кључних актера неповратно мења. Упоређујући параметре војне, економске и политичке моћи лако се долази до закључка како је свет већ мултиполаран. Истина, требаће још времена да се статус нових-старих великих сила у светској политици легитимизује.
Такав процес увек доноси многобројна сукобљавања, регионалне конфликте и дестабилизације. Нека од тих сукобљавања се одигравају, неких ће тек бити. Ниједна суперсила у историји није своју позицију препустила без борбе.
Исто тако, ниједна велика сила није изградила нови поредак без борбе. То су закономерности по којима међународни односи функционишу. Али важно је подвући, а то нас историја такође учи, да је процес трансформације старог поретка у нови иреверзибилан. Велике силе које су већ легитимизовале свој статус, попут Русије и Кине, као и оне које то интензивно чине, попут Индије и Бразила, косовску реалност сагледавају другачије него САД и европске земље.
Такође, када је о водећој европској земљи реч - Немачкој, питање легитимизације њеног статуса у новом светском поретку је отворено. Немачка има завидне економске ресурсе, по издвајањима за војне намене је међу првих десет у свету, али је истовремено политички сапета преко чланства у НАТО, због чега јој САД дозирано дозвољавају да се политички ангажује по темама важним за светску политику. Даље коришћење ЕУ као инструмента за јачање позиције Немачке је доведено у питање. Реалност је и да се ЕУ налази у кризи коју ће тешко пребродити. Исто тако, реалност је и да бенефита од чланства у ЕУ више нема на начин како је то било пре свега десет година. Ко не верује, нека пита Грке!
"Косовска реалност" се не може сагледавати ван ширег контекста, позивајући се само на то како Албанци неће у Србији да живе и како у томе имају подршку са Запада. У целу једначину је неопходно укључити већи број индикатора и анализирати проблем који имамо из различитих углова.
Прихватити туђе представе реалности не само да није мудро, већ у великој мери и дугорочно опасно. На пример, с тим у вези, треба напоменути и да би се нашим прихватањем "западне реалности" о Косову односи са Русијом дугорочно пореметили. Уколико и ми пригрлимо тезу да је "косовски случај" суи генерис, на такав начин се делегитимизују референдум на Криму и одлуке Јужне Осетије и Абхазије.
Русија ће тешко бранити "своју реалност" о коришћењу косовског преседана на постсовјетском простору. Тиме се губи подршка новог пола у међународним односима који нам је данас наклоњен, да бисмо прихватили реалност других сила које су нам ненаклоњене. На то како ће на нас гледати државе које су истрајавале на непризнавању Косова свих ових година и чак активно подржавале нашу борбу не треба пуно трошити речи. И то су само неке од "реалности" које треба имати у виду.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 10.08.2017.
