Председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић и извршни директор Душан Пророковић учествовали су на скупу "Балкански дијалог" у организацији руског Фонда Горчаков.
Дводневни скуп је отворио председник руске Думе Сергеј Наришкин.
Митић је учествовао на панелу о употреби "меке силе" у дипломатији, док је Пророковић излагао на тему геополитичких перспектива Балкана у светлу односа Русије и Запада након избијања украјинске кризе.
Прочитајте Пророковићево излагање:
Геополитика Балкана и украјинска криза
У геополитичком смислу источноевропски појас има велики значај. То се показује током дугог историјског континуитета. Савремени пољски теоретичари реактуелизовали су појам централноисточна Европа. То је простор који је под својом контролом држала Пољско-литванска државна заједница, спречавајући тако ширење руског утицаја у централну и југоисточну Европу.
Пољско-литванска државна заједница крајем ХVII века
Између два светска рата теза о неопходности интегрисања централноисточне Европе означена је као „теорија међуморја“. Наравно, мислило се на Балтичко море на северу и Црно море на југу. Поједини аутори су „међуморје“ ширили на југ, чак до Јадранског мора. Догађаји после Бечког конгреса, стварање Тројецарског савеза и постепено приближавање Русије и немачких престоница, представљало је геополитичку ноћну мору за британске интересе.
То је један од најважнијих разлога због којих Халфорд Макиндер утврђује своју теорију, до данас актуелну, коју објашњава геслом: „ко влада Источном Европом контролише Срце света, онај ко контролише Срце света, контролише Светско острво, а онај ко контролише Светско острво, контролише цео свет“.
Значај источноцентралноевропског појаса у раздвајању Русије и Немачке
У Макиндеровој поставци Светско острво је синтагма за континенталну масу Евроазије, а Срце света или Хартланд (Heartland), за територију Русије. Без потпуне контроле над Источном Европом, немогуће је одржати глобалну доминацију. А то значи да нема ни потпуне контроле над пловним рутама и битним лукама, важним друмским коридорима и извориштима необновљивих природних ресурса. Због овога је источноевопски појас данас битан за САД и због тога је био битан за Велику Британију некада. Говорити данас о украјинској кризи, а не споменути САД је немогуће. Геополитички приоритети САД у првој половини XXI века су: обуздавање Кине; исцрпљивање Русије; контролисање ЕУ и Јапана; и усмеравање ислама. Отпочињање акције у Украјини за САД јесте ризично, али се евентуалним успехом постиже више циљева. Најпре, ово је покушај увлачења Русије у братоубилачки рат против Украјинаца, што би је исцрпело до крајњих граница. У Украјини, САД покушавају да направе „нови Авганистан“ за Русију. Русија која се исцрпљује не може бити стратешки партнер Кини, па би у том случају и америчко обуздавање Кине било лакше и једноставније. Такође, Русија која остаје „дугорочно заглављена“ у Украјини, постаје рањивија и на њеној територији је лакше отворити тињајућа геополитичка жаришта. За САД су посебно занимљиве могућности отварања међурелигијског сукоба и покушаји усмеравања руских мухамеданаца против већинског руског становништва у многим регионима. Муслимани су важно средство у плановима САД за исцрпљивање Русије.
На крају, један од најбитнијих ефеката украјинске кризе је дугорочно стратешко раздвајање Русије и Немачке. У „мирнодопским условима“, интереси Русије и Немачке се не сукобљавају, али сада произвођење драматичног конфликта може пуно тога променити.
Границе Средње Европе према предлогу немачког Сталног комитета за географска имена
Институционално-политичко уоквиравање „источноцентралне Европе“, које се пре свега одвија кроз механизме интеграција у ЕУ и НАТО, али и стварањем субрегионалних целина (Вишеградска група, Регионални савет за сарадњу на постјугословенском простору) и успостављањем посебних програма сарадње (Источно партнерство, Пакт стабилности југоисточне Европе), један је од кључних геополитичких циљева водећих таласократских сила на континенту. Англосаксонско виђење нове политичко-географске поделе на континенту је такво, да се под „источном Европом“ може подразумевати само Русија! Украјину и Белорусију треба постепено интегрисати у источноцентралну Европу, чиме се прави крупан корак ка окруживању Срца света.
Траса гасовода „Јужни ток“
Победа ове концепције значи уједно и пропаст или угрожавање низа пројеката који су имали за циљ да додатно интегришу континентални европски и постсовјетски простор. Тада, сасвим сигурно, од економског повезивања великог простора који се протеже од Атлантика на западу, до Владивостока на истоку, не би било ништа. А пројекат „Јужни ток“ се доводи у питање. О још увек незапочетим пројектима, попут нафтовода „ЦПОТ“, не треба пуно ни трошити речи.
Упоредни приказ планираних траса нафтовода „ЦПОТ“ и „АМБО“
Такође, не треба пуно речи трошити ни на причу о томе како ће са запада стићи неке нове, спасоносне инвестиције. „Трансјадрански гасовод“ је само симулација конкурентског пројекта цевоводу „Јужни ток“, лек који треба да умртви јавно мњење.
Планирана траса „Трансјадранског гасовода“
Све то може утицати на погоршавање укупних прилика балканских држава и промену њиховог геополитичког положаја. Дугорочна конфронтација између ЕУ и Русије погубна је за Балкан. Одустајање од најављених стратешких пројеката значило би даљу економску стагнацију, а оживљавање „хладноратовског непријатељства“, имајући у виду чланство у ЕУ и НАТО Румуније и Бугарске, би од Балканског полуострва направило нову „војну крајину“. И то против кога? Против Русије! Треба ли то уопште Бугарима, Србима, Македонцима, Грцима... Украјинска криза већ јесте велики проблем за Балкан, а уколико преовлада концепт које заступају САД може постати још већи проблем. Уз све, треба упозорити на речи Збигњева Бжежинског од пре неколико дана: „Ако желимо да спречимо Русе да изврше инвазију, морамо да их убедимо да ће бити скупа и дуга. А биће скупа и дуга ако се Украјинци боре. Украјинци ће се борити само ако мисле да ће у одређеном тренутку добити помоћ Запада, нарочито када је реч о оружју које ће бити потребно за успешну одбрану. Неће поразити Русе на отвореном, где ће ући хиљаде тенкова. Победиће их само на један начин: дугим урбаним отпором.” Очигледно, Десни сектор и „Самоодбрана Мајдана“ су герилске јединице на терену, групе које треба да дестабилизују југоисток земље и провоцирају улазак руских оружаних снага у Украјину. Украјински неонацисти су брана западним интересима. Да ли је то нормално? Ко има право да се тако грубо игра са једном опасном идеологијом? Ко има право да отвара врата неонацистима? Можемо ли то мирно гледати и шта ће остати од Балкана ако се повампири нацизам?
Због свега наведеног, у најбољем интересу балканских држава јесте да се стање у Украјини стабилизује. А опет, до стабилизације може доћи само заједничким напорима ЕУ и Русије. Или, уколико је ЕУ неспособна да реагује, онда Немачке, као кључне средњоевропске државе и Русије.
У супротном, улазимо у дуг период нестабилности на Балкану, који ће имати три узрока: 1) украјинска криза ће дугорочно дестабилизовати земље ЕУ, што ће генерисати додатну дестабилизацију Балкана; 2) одустајање од стратешких пројеката ће смањити привредну активност у балканским земљама и убрзати њихов економски колапс; 3) због политичке дестабилизације и сиромашења становништва биће обновљени стари, тињајући или замрзнути конфликти на Балкану. Због свега наведеног, више је него јасно да не постоји апсолутно никакав интерес балканских земаља да подржавају радикалне позиције САД у украјинској кризи, нити да прате одлуке НАТО и појединих западних држава у заоштравању односа са Русијом. Заузимати такву позицију је чист авантуризам, који на крају може све пуно да нас кошта.
