Петар Искендеров
У четвртак, 22. јула, Међународни суд УН у Хагу обелоданиће дугоочекивану одлуку о статусу покрајине Косово, која је прогласила независност од Србије 17. фебруара 2008. године. Пресуда ће бити саветодавног карактера, али то не умањује њен међународно-правни значај. Први пут у својој историји Међународни суд разматра питање о законитости отцепљења посебне територије од државе чланице УН без њеног пристанка. Зато ће и одлука имати карактер преседана за десетине других сличних случајева, поред осталог, и на постсовјетском простору.
Међународни суд УН још од јесени 2008. године проучава да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу са међународним правом. Тада је Генерална скупштина УН на захтев Србије упутила одговарајућу молбу том органу. Дебате су биле бурне, али је коначни однос гласова превагнуо у корист Београда: 77 делегација гласало је „за“, шест их је било „против“, док се њих 74 уздржало. Међу уздржанима се нашла и већина чланица Европске Уније, које су већ тада сматрале питање статуса Косова затвореним, али су се на речима приклониле праву Србије да се обрати вишим судским инстанцама. Против су такође гласали и главни архитекте косовске независности САД и Албанија, као и низ тихоокеанских држава.
У почетку се претпостављало да ће Међународни суд УН огласити своју одлуку још у априлу ове године, али су потом у средства масовног информисања процурели подаци о разликама које су приморале судије да узму додатно време за размишљање. Осим тога, појавила се информација да је Запад одлучио да причека са пресудом како би извршио додатни притисак на Београд по питању изручења бившег команданта армије босанских Срба генерала Ратка Младића Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу.
ТРИ ВАРИЈАНТЕ ПРЕСУДЕ
Међутим, сада је очигледно да даље одлагање више није у плановима архитеката новог светског поретка, тим пре што би судска одлука требало да буде достављена на разматрање Генералној скупштини УН. Тај орган ће донети коначну одлуку. „Оглашавање судске пресуде неће бити последња етапа борбе: Међународни суд ће своју правну оцену предати на разматрање Генералне скупштине УН“, потврдио је шеф српског министарства иностраних послова Вук Јеремић и обећао да ће „борба за већину гласова чланова те организације бити много тежа“. „Схватамо да ћемо се највероватније суочити са жестоком и добро финансираном албанском пропагандом и захтевом да се одрекнемо нашег става“, изјавио је министар. Он је подвукао да је Србија у тој ситуацији обавезна да сачува унутрашње политичко јединство и „настави борбу мирним дипломатским средствима за очување своје територијалне целовитости и постизање компромисног решења о будућем статусу Косова и Метохије“. Јеремић верује да ће објављивање става Међународног суда УН представљати „тренутак истине и упозорење онима у Приштини који су мислили да су својим једностраним актима у стању да мењају норме међународног права“. Поставља се питање да ли је оправдан оптимизам српске стране и каква се пресуда може очекивати од Суда?
Као један од званичних циљева подношења молбе Међународном суду УН, власти Србије су навеле тежњу да се укочи процес међународног признавања независности Косова. Тај задатак је у одређеној мери био решен. До 8. октобра 2008. године, када је Генерална скупштина УН донела резолуцију о предаји молбе у вези са Косовом Међународном суду УН, самопроглашену независност српске покрајине је за пола године признало 48 земаља, а у наредном периоду од скоро две године то је учинила тек 21 земља. Данас је таквих земаља 69 од 192 државе-чланице УН. Истина, само је једна од њих – Костарика – званично изјавила да може анулирати своје признање у зависности од судске пресуде. Што се тиче Европске Уније, од 27 земаља чланица, независност Косова још увек не признају Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка.
Међутим, проблем за Србију своди се на то што је однос снага у Међународном суду УН између присталица и противника косовске независности заправо супротан ситуацији у Генералној скупштини УН. Од 15 чланица Суда, њих девет – укључујући председника – представља земље које су већ признале декларацију Приштине од 17. фебруара 2008. године. То су Јапан, Сиера Леоне, Јордан, САД, Немачка, Француска, Нови Зеланд, Сомалија и Велика Британија. Супротан став заузимају Словачка, Мексико, Мароко, Русија, Бразил и Кина. Зато други задатак који су поставиле власти Србије – да се избори за међународно-правно признавање нелегитимности независности Косова – највероватније неће бити решен.
На основу расположивих информација, чланови Међународног суда су током последњих месеци разматрали три варијанте пресуде. Једна од њих требало је да буде максимално расплинута и да садржи осуду и једностраних корака албанских сепаратиста и претходне политике власти Србије у време Слободана Милошевића, а да при том не садржи констатацију ни „за“, ни „против“ независности Косова. Било је планирано да се управо та „крезуба“ варијанта пусти у оптицај у случају капитулације Србије на питању изручења генерала Младића.
Друга варијанта, на којој је инсистирала у првом реду Француска, претпостављала је да ће Међународни суд УН изјавити да је то питање политичке природе, да излази изван оквира његових овлашћења и да се мора решавати искључиво на нивоу УН и њеног Савета безбедности. Међутим, овакав сценариј изгледа сумњиво, макар због тога што за констатацију „ненадлежности“ о косовском питању Међународном суду УН уопште није требало разматрање почев од октобра 2008. године, још организовање јавне дебате у децембру 2009. године.
Постоји и трећа варијанта којој је, по свој прилици, била склона већина судија. Пресуда ће полазити од тобоже јединствености косовског случаја, од немогућности суживота Србије и косовских Албанаца, неуспеха преговора о статусу покрајине и на тој основи се самопроглашење независности Косова и њено признавање од других земаља квалификује као изнуђена одлука, као „најмање зло“. Тој пресуди Суда била би придодата „посебна мишљења“ низа његових чланова – пре свега оних који принципијелно не признају независност Косова. Та мишљења, додуше, неће променити проалбански карактер судске одлуке.
РУСКИ ИНТЕРЕС
Саме албанске власти Косова, узгред речено, не сумњају да ће пресуда Међународног суда УН одговарати њиховим интересима. Министар иностраних послова у покрајинском кабинету Скендер Хисени већ је обећао да је влада „одлучна у намери да успостави власт на читавој територији Косова“. Другим речима, покушаће да стави под контролу његове северне делове, насељене Србима. Судска одлука ће очигледно постати међународно-правни аргумент за сличне потезе.
Међутим, ако је судска партија Србије у вези са Косовом највероватније изгубљена, ипак није све изгубљено у нечем што се тиче дугорочног значаја пресуде и њене улоге у другим конфликтним случајевима. Закључци, а нарочито аргументација Суда, пажљиво ће се проучавати и тумачити у другим сличним конфликтима, поред осталог, оног на Кавказу и другим регионима постсовјетског простора. И овде је потребно посебно размотрити могуће варијанте за Русију.
Руско вођство је од почетка апсолутно правилно наглашавало да се њгова одлука да призна независност Абхазије и Јужне Осетије није темељила на косовском преседану, већ је полазила од конкретне ситуације у кавкаском региону. Међутим, одбијање Међународног суда УН да се одреди против независности Косова објективно слаби позицију Запада, који позива Русију да опозове признавање две кавкаске републике. Осим тога, отвара се међународно-правни простор за постављање питања о преформатирању принципа сређивања других конфликата на Балкану и Црноморско-Кавкаском региону – од босанског и македонског, до придњестровског и нагорно-карабашког. За Русију ситуација фактички изгледа овако: из аспекта неповредивости међународног права и нарочито принципа територијалне целовитости држава, за Москву би свакако била повољна децидно просрпска пресуда Међународног суда УН. Међутим, на плану обезбеђења простора за маневре у духу „реалполитике“ није све тако једноставно. И из тог аспекта, независно од судске пресуде, не може се сматрати да је Србија изгубила. Реч је само о избављењу од штетних унутарполитичких и геополитичких илузија. Уздање у Међународни суд УН у старту је изгледало као мало продуктивно, за разлику од других механизама за обезбеђење српских интереса на Балкану, повезаних са реалном подршком Београда Србима на Косову, Босни и Херцеговини и другим регионима Балкана.
