Душан Пророковић: Геополитика Србије (II)

Геополитика Србије (II): О геополитичком положају Србије и могућностима његовог поправљања

У складу са већ изнетом констатацијом о томе како је геополитички положај Србије на почетку ХХI века лош, може се закључити да ни перспективе нису сјајне. На територији Републике Србије постоји чак пет активних и једно потенцијално геополитичко жариште. Српски интереси у Црној Гори су у доброј мери угрожени, а Република Српска je под константним политичким притиском и у de facto-неодбрањивом географском положају. У најгорем могућем развоју ситуације који се може замислити, тензије би у областима означеним као геополитичка жаришта нарастале у наредном периоду, па би већ за деценију и по геополитички положај Србије био драматично гори. Како би изгледао развој најгорег могућег сценарија?

Прихватањем тзв. Републике Косово отвара се већи број проблема по српски геополитички положај, а највећи је што би у таквим околностима било тешко задржати српско становништво на Косову и Метохију. Ово се посебно тиче северног дела, који има огроман геополитички значај. Без фактичке контроле северног дела Косова, проблематизује се питање Рашке области и повећавају могућности успостављања Зелене трансверзале. Признавањем тзв. Републике Косово Србија би и албанском становништву из Бујановачко-прешевске области обезбедила чврст политички ослонац у будућности, због чега би требало очекивати и јачање сепаратизма у овој области.

Прво, Србија би била приморана да призна тзв. Републику Косово и са њом успостави билатералне дипломатске односе. Ово је кључни услов који је пред Србију поставила ЕУ и који је лако уочљив из сваког до сада потписаног уговора између Србије и ЕУ. Европске интеграције подразумевају и вођење политике такозваних „добросусуедских односа“, а пошто заједничке институције ЕУ и de iure признају тзв. Републику Косово, јасно је шта званични Брисел очекује од Београда. Прихватањем тзв. Републике Косово отвара се већи број проблема по српски геополитички положај, а највећи је што би у таквим околностима било тешко задржати српско становништво на Косову и Метохију. Ово се посебно тиче северног дела, који има огроман геополитички значај. Без фактичке контроле северног дела Косова, проблематизује се питање Рашке области и повећавају могућности успостављања Зелене трансверзале. Признавањем тзв. Републике Косово Србија би и албанском становништву из Бујановачко-прешевске области обезбедила чврст политички ослонац у будућности, због чега би требало очекивати и јачање сепаратизма у овој области.

Признавањем тзв. Републике Косово Србија би направила непоправљиву и неопростиву грешку, која би се одразила на укупни положај земље у наредих неколико деценија, вероватно и у целом ХХI веку. Поставља се питање, да, ако је то тако-зашто би онда Србија уопште признавала једнострано проглашену независност косовских Албанаца? Да би се дао одговор на ово питање, може се поставити контра питање: зашто је српско политичко руководство пристало на уставна решења почетком седамдесетих година прошлог века, којима су на територији Србије формиране две покрајине и којима је Србија себе самоограничила у сваком наступу унутар СФР Југославије? Као што се српско политичко руководство 1970-тих водило паролом да „Југославија нема алтернативу“ и да треба жртвовати сопствене интересе да би се Југославија сачувала, тако и српско политичко руководство почетком 2010-тих, водећи се паролом како „Европа нема алтернативу“ мисли да треба одустати од Косова и Метохије да би Србија постала чланица ЕУ. И поред тога што се са сигурношћу може констатовати да нема значајнију подршку у српском јавном мњењу, овакав став има подршку у разним утицајним политичким и привредним круговима у Србији пословично везаним за Запад. Он је широко распрострањен од стране средстава јавног информисања, представника невладиног сектора који су под контролом спољног фактора, а приметан је и у иступима већине западних политичара када говоре о Србији. У геополитичком смислу, овакав став се може назвати слепилом и непознавањем елементарних геополитичких закономерности, али то не мења апсолутно ништа на могућности да замисао исконструисана у атлантистичкој и континенталистичкој матрици буде спроведена у дело и да Србија успостави званичне односе са тзв. Републиком Косово. На крају крајева, низом поступака који су учињени у периоду 2008-2012. године, а што је кулминирало опозивим признавањем ентитета Косово*, српско политичко руководство је већ ушло у процес „пузајућег признавања Републике Косово“, мимо институција ситсема и без обзира на противљење јавности.

Друго, одмах после признавања тзв. Републике Косово, како је већ и споменуто, дошло би до ерупције неповољних дешавања у Рашкој области и Бујановачко-прешевској области. Косовски Албанци имају интерес да свој пут према западноевропским земљама пројектују мимо Србије, а он осим дуж јадранске обале, може водити и преко Новог Пазара и Сарајева, даље ка Загребу и Бечу. То је заправо стари, отомански Босански пут. Босански муслимани такође имају интерес за спајањем са Приштином, јер тако отварају копнену саобраћајну везу ка Истамбулу и Турској. У овоме ће им помоћи и неоосманизам, чији је стратешки циљ успостављање Зелене трансверзале и повезивање Истамбула са Сарајевом такозваним „муслиманским коридором“ или „муслиманском земљом“ (у зависности како се већ са турског преводи појам који уводи др. Ахмет Давутоглу). Што се Бујановачко-прешевске области тиче, припајањем овог крака косовски Албанци би се значајно приближили Бугарској, а са друге стране, окружили би најсевернији део (БЈР) Македоније, услед чега би се Куманово, као важан град, нашло у положају који је тешко одбрањив. У овоме косовске Албанце може подржати атлантизам, уколико преовлада став да је неопходно јаче подржати стварање хоризонталне балканске геополитичке осовине. Фактичким повлачењем са Косова и Метохије, Србија ризикује да остане потпуно геополитички одсечена од јужних савезника-Црне Горе и Грчке и могућности било каквог везивања за јадранско и егејско приобаље. Јачање сепаратизма у Рашкој области и у Бујановцу и Прешеву највероватније би водило преко давања одређеног степена аутономије овим подручјима. На подручју Рашке области била би формирана Аутономна покрајина Санџак са седиштем у Новом Пазару, а самоуправама у Бујановцу и Прешеву био би гарантован низ права и привилегија.

Треће, проблем по српске интересе може представљати и организована акција косовских Албанаца усмерена према Топлици. Једном када заокруже сопствени систем на целој територији тзв. Републике Косово, Албанци ће почети да размишљују о ширењу сопствене зоне контроле и преношењу тежишта геополитичке борбе изван територије тзв. Републике Косово. У том контексту, Топличка област, подручје најизраженије депопулације у Србији, може постати ново геополитичко жариште.

Четврто, под притиском континентализма наставио би се процес институционалног удаљавања АП Војводине од Србије. Крајњи циљ овог процеса је издвајање Војводине из Србије, према рецепту који је већ примењен у Црној Гори и који подразумева и формирање „војвођанске нације“, „војвођанског идентитета“ и „војвођанског језика“. Због свих ограничавајућих фактора, овај процес би морао да буде спроведен етапно, па би се у наредним деценијама највероватније тежило ка формирању фактичке конфедерације између Србије и Војводине, при чему би Србија остала међународно правни субјект, а положај Војводине би унутар Србије у континуитету јачао. Тако би Војводина од статуса аутономне покрајине дошла до положаја конфедералне јединице са правом отцепљења. У оваквом развоју ситуације, фактичка зона геополитичке контроле Србије била би сведена на подручје величине око 48.000 км2 са око 5 милиона становника, а у случају значајније актуализације „влашког питања“ и неповољног развоја околности у делу Тимочке Крајине, тај простор би се још додатно смањио.

Атомизација Србије и њена даља дезинтеграција може се паралелно одвијати са сличним процесом који би се дешавао и у осталим балканским државама, мада то не мора да значи. Већ описани процес „балканизације“ подразумева сталне деобе и формирање нових ентитета и он није карактеристичан само за Србију. У крајњој линији, „потпуна балканизација“ би могла значити формирање читавог низа нових државоликих творевина на простору тзв. Западног Балкана, што би водило ка постојању чак 23 ентитета који би били формирани по различитим принципима-етничком, историјском, географском…

Атомизација Србије и њена даља дезинтеграција може се паралелно одвијати са сличним процесом који би се дешавао и у осталим балканским државама, мада то не мора да значи. Већ описани процес „балканизације“ подразумева сталне деобе и формирање нових ентитета и он није карактеристичан само за Србију. У крајњој линији, „потпуна балканизација“ би могла значити формирање читавог низа нових државоликих творевина на простору тзв. Западног Балкана, што би водило ка постојању чак 23 ентитета који би били формирани по различитим принципима-етничком, историјском, географском...Тако би постојали, гледано са запада ка истоку: Истра, Далмација,(ужа) Хрватска, Книнска Крајина, Цазинска Крајина, Босанска Крајина, Славонија, Босна, Дубровачка Република, Западна Херцеговина, Источна Херцеговина, Зета, Холмија, Санџак, (централна) Србија, Војводина, Косово, (вардарска) Македонија, Пелагонија, Илирида, Тосковија, Геговија и Тимочка Крајина. У случају „великог геополитичког праска“ и оваквог развоја ситуације сигурно је да сваки од побројаних ентитета не би био у истом статусу, не би сви они имали међународно-правни субјективитет, једни би били подређени другима, а између њих би се формирале различите врсте унутрашњих и спољних односа. Међутим, заједничко за све њих било би то, што би представљали геополитичка жаришта, која би својом активношћу деловала дестабилизирајуће. Овакав развој ситуације је у складу и са залагањима континентализма да се постојеће државе „атомизују“, како би над њима била успостављена лакша контрола. То је пројекат о такозваној „Европи региона“, при чему се под регионима подразумевају просторно мале географске области у сваком погледу зависне и несамосталне, које би успостављале директне политичке и економске односе са институцијама ЕУ у Бриселу (користећи средтава парадипломатије, нове дисциплине у систему међународних односа). Ипак, даље растакање Србије може бити и самосталан процес. Нешто слично не мора да се дешава и у непосредном окружењу. Шта ће се дешавати у окружењу диктираће низ специфичних фактора који се тичу геополитичког положаја одређених земаља у региону.

Следећи могући сценарио који је нешто мање неповољан по геополитички положај Србије у будућности јесте залагање атлантизма за успостављањем чврсте регионалне интеграције. Атлантизам има интерес да од балканских држава формира један блок, једну регионалну целину, унутар које ће бити формиран низ мултилатералних конфигурацију преко којих ће се временом повећавати међузависност-политичка, војна и економска између балканских земаља. Циљ атлантизма је контролисати Балканско полуострво, а оваквом регионалном интеграцијом и угуравањем у НАТО свих балканских држава то се постиже. Назиру се два могућа оквира за регионалну интеграцију: ужи и шири. Ужи оквир је такозвана „Југосфера“. То би била област тзв. Западног Балкана и у ову интеграцију би улазили Србија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, (БЈР) Македонија, Албанија и тзв. Република Косово. Положај тзв. Републике Косово у „Југосфери“ би у сваком погледу био посебан. За сада се назире да би се атлантизам можда задовољио и опозивим признањем тзв. Републике Косово, што је Србија већ и учинила. Тако би Србија наставила да територију Косова и Метохије третира као сопствени део, док би се остале државе „Југосфере“ понашале онако, како им интереси буду налагали. Шира интеграција би подразумевала формирање тзв. Балканске уније у коју би још ушли Бугарска и Румунија, а можда и Грчка и Словенија. Питање шире балканске интеграције први пут је разматрано у оквиру Карнегијеве фондације за мир пре тачно једног века, а последњи пут на једном од последњих заседања Билдерберг групе.

Са једне стране, за Србију је овај сценарио неповољан због неколико ствари. Прво, што се тиче „Југосфере“, Србија би морала да призна тзв. Републику Косово или у најмању руку, у задатом оквиру који оцртава опозиво признање, да постепено нормализује своје односе са самопроглашеном државом косовских Албанаца, што са собом носи већ побројане последице. Неке од побројаних последица би вероватно биле одложене, али не и спречене (као што је на пример припајање Бујановца и Прешева тзв. Републици Косово). Унутар ове интеграције Србија би била стално сапета, на начин на који је то чињено у оквиру СФР Југославије и не би могла да задовољи своје геополитичке интересе. Истина, за Србију се у оваквом оквиру отварају и одређене могућности. То се пре свега огледа у чињеници да би сви Срби живели у једном оквиру, у „Југосфери“, па би било лакше међусобно се повезивати и стварати један свесрпски систем. Међутим, илузорно би било очекивати да би атлантизам дозволио да Србија искористи овај регионални оквир за испуњавање сопствених геополитичких интереса. Оваква интеграција се и прави да би српско геополитичко кретање било контролисано (наравно, не само српско, проблем атлантизма су и потенцијалне тачке ослонца немачког континентализма на Балкану), а не да би се стварали услови за српско геополитичко јачање. Везано за „Југосферу“, треба напоменути и да је после одлуке о експресном пријему Хравтске у ЕУ, опстанак ове атлантистичке пројекције озбиљно доведен у питање. Из више разлога, који су анализирани у претходним поглављима, може се констатовати да на овај начин континентализам покушава да увуче Хрватску у своју интересну сферу. Између осталог, потврда ове тезе може се наћи и у томе да је Хрватска прва земља која улази у ЕУ, а да нема решено гранично питање ни са једним суседом, осим са Мађарском. Основна правила на којима почива ЕУ су прекршена због пријема Хрватске, а на притисак Немачке!

Друго, што се тиче Балканске уније, ту би ствари биле нешто повољније по Србију, поготово ако би у ову интеграцију ушла и Грчка. Проблем са оваквом интеграцијом је што она није остварљива. Најпре, превише је сукобљених интереса на тако малом простору, па би договор око евентуалних пројеката од регионалног значаја било тешко постићи. Затим, ради се о економски слабим и зависним земљама, које не би могле да функционишу без ослањања на већа и значајнија тржишта. У окружењу су два велика и значајна тржишта-средњеевропско, које је интересна зона континентализма, и-постсовјетско, које је интересна зона евроазијства. Под средњеевропским тржиштем се подразумева онај део тржишта данашње ЕУ који суверено контролише немачки капитал. Што би се Балканска унија више везивала за једно од ова два тржишта (или за оба истовремено), то би више растао утицај континентализма и евроазијства, а то не одговара атлантизму. Атлантизам би и подржао стварање Балканске уније да би истиснуо континенталистичке и евроазијске утицаје. На крају, посебно питање би представљало питање статуса Турске у једној оваквој интеграцији. Турска би морала да буде пуноправна чланица или у најмању руку придружени члан са посебним правима, а то онда ствара нови проблем. То директно отвара и питање самог формирања Балканске уније, јер би против Турске врло вероватно био конституисан грчко-бугарско-српски блок од самог почетка. Тиме би се изгубио смисао ове интеграције, јер би она од свог настанка функционисала окупљена око два пола-турског и антитурског. То би успорило процес доношења одлука и практично онемогућило формирање ефикасних институција Балканске уније.

Очигледно, да би се избавила из лоше позиције у којој се нашла, као и да би спречила развој неповољних околности у ближој будућности, Србија мора предузети низ мера и организовати већи број активности које ће утицати на стварање извесних геополитичких перспектива. Максималистички геополитички циљ Србије није одредити тешко. Зона геополитичке контроле Србије углавном се протеже до оних крајева које већински насељава српско становништво. Зона геополитичког утицаја би се могла ограничити на Балканско полуострво, а зона геополитичког интереса је значајно шира, али за закључке који се представљају и најмање важна. Зона геополитичке контроле оцртава могуће циљеве Србије, а зона геополитичког утицаја средства како их остварити.

Очигледно, да би се избавила из лоше позиције у којој се нашла, као и да би спречила развој неповољних околности у ближој будућности, Србија мора предузети низ мера и организовати већи број активности које ће утицати на стварање извесних геополитичких перспектива. Максималистички геополитички циљ Србије није одредити тешко. Зона геополитичке контроле Србије углавном се протеже до оних крајева које већински насељава српско становништво. Зона геополитичког утицаја би се могла ограничити на Балканско полуострво, а зона геополитичког интереса је значајно шира, али за закључке који се представљају и најмање важна. Зона геополитичке контроле оцртава могуће циљеве Србије, а зона геополитичког утицаја средства како их остварити.

Што се геополитичких циљева тиче, обједињавање области које насељава српско становништво у једну целину намеће се као логично решење. Овај циљ треба и поставити као идеју водиљу у геополитичком наступу Србије и према њему се управљати приликом доношења стратегија и доктрина у разним областима, без обзира што је он у политичкој пракси, гледано из данашње персепктиве катастрофалног положаја у којем се Србија налази-неостварљив (он је остварљив само уколико се поклопи читав низ унутрашњих и спољних фактора у прилог Србије; делимично и због тога, његово остварење се до сада у историји никада није десило, мада је Србија била близу томе барем два пута у последњих 120 година). Међутим, једна ствар је да ли је циљ остварљив или није гледано из данашње перспективе, а сасвим друга управљати се ка њему.

Изражена тежња за обједињавањем свих простора које насељава српско становништво води ка томе да се геополитичко тежиште са територије Републике Србије измешта не територију суседних држава. Зато управљање овим циљем поправља геополитички положај Србије, без обзира што је циљ практично недостижан у скорој будућности. Уколико геополитичко тежиште остане на територији Републике Србије, онда су претходно наведени, неповољни развоји ситуације у Србији извеснији. Уколико се геополитичко тежиште пребаци на територију других држава, онда се стичу услови за сређивање унутрашњих прилика у Србији и јачање сопствене политичке, војне и економске моћи. У циљу изражавaња тежњи за обједињавањем простора које насељава српско становништво треба користити различите стратегије. Негде то треба да буде веће културно-просветно присуство, негде чвршће економско повезивање, а негде вршење сталног политичког притиска (који у крајњој линији може укључивати и претње употребом војне силе; ово се пре свега односи на питање наступа према институцијама тзв. Републике Косово и заштити српског становништва на КиМ). Већину својих активности Србија треба да усмери ка Црној Гори и Републици Српској, а мора се остварити и значајније присуство у (БЈР) Македонији.

То би довело до јачања укупног положаја Србије, чиме се остварује први предуслов за сасвим ново геополитичко позиционирање Србије на Балкану. Србија треба да се позиционира као контактна зона између Јадранског и Црног мора, транзитни саобраћајно-енергетски коридор, преко чије територије ће пролазити неколико комуникацијских праваца и цевовода од континенталног и регионалног значаја. Поред гасовода „Јужни ток“, нафтовода ЦПОТ и Коридора Х који спаја Београд и Ниш са Софијом преко Сићевачке клисуре и Солуном преко долина Јужне Мораве и Вардара, Србија би могла постати, стварањем коридора Бургас-Бар (што је детаљно објашњено у претходним поглављима; везивање Бургаса и Бара преко Србије представљало би алтернативу неповољном атланстистичком плану везивања Бургаса и Драча преко Скопља), као и успостављањем комуникацијских праваца Констанца-Бар и Будимпешта-Бар (као алтернатива пројекту Будимпешта-Плоче који заобилази Србију), једно од најзначајнијих саобраћајно-енергетских чворишта у Европи. Реализација наведених пројеката довела би и до брзог инфраструктурног, економског и технолошког развоја читавих подручја која су економски девастирана и обухваћена процесом популационог пражњења, а преко којих би наведени пројекти пролазили: Врањске котлине на југоистоку и целокупне долине Јужне Мораве, уз посебан програм за Трговиште; Тимочке Крајине и дела Подунавља од Великог Градишта па низводно до Прахова, до границе са Бугарском; долине Нишаве од Ниша до Пирота; централних делова Србије који се налазе у четвороуглу Крушевац-Краљево-Чачак-Крагујевац; целокупне долине Дрине где би се посебна пажња обратила на Горње Подриње; Пештерске висоравни и северозападног дела Рашке области. Јачање утицаја Србије у Црној Гори, Источној Херцеговини и источном делу (БЈР) Македоније тако би добило сасвим нови димензију и почело би да се огледа у чврстом економском, енергетском и саобраћајном повезивању, чиме би био отворен пут за политички наступ Србије у овим областима на потпуно другачијим основама.

Паралелно са овим, требало би спроводити и процес пресељавања институција од националног значаја из Београда у остале градове. Овим процесом би били обухваћени-Врање, Зајечар, Прокупље, Куршумлија, Пријепоље, Прибој, Сомбор, Сремска Митровица, Кикинда, Косовска Митровица, Брчко и Требиње (Брчко и Требиње у складу са уставно-правним одредбама и у делокругу рада у којем је то могуће-пре свега у области културе и образовања, трговине и парадипломатије-стварањем „еврорегиона“ који би обједињавали територије које насељава српско становништво у различитим државама), али би он пре свега требало да буде усмерен на стварање чврсте унутрашње геополитичке вертикале која би се протезала у правцу север-југ по линији Нови Сад-Београд-Крагујевац-Ниш. Србија би била земља са „четири престонице“, а поред главног града-Београда, у којем би било задржано седиште председника Републике Србије и Владе Србије (и већине министарстава), престонице би још били и: Нови Сад, Крагујевац и Ниш. Нови Сад би био „правосудна престоница“ и у њему би се налазили, поред надлежног министарства, још и седишта свих државних правосудних институција (Уставни суд, Врховни суд, Републичко јавно тужилаштво); Крагујевац би био „законодавна престоница“ и у овом граду би се налазила Народна скупштина Републике Србије; Ниш би био „војна престоница“ Србије, и поред надлежног министарства, у овом граду би било и седиште генералштаба, војних научних и образовних институција.

Овакав план новог геополитичког позиционирања Србије води ка промени досадашње парадигме о неопходности геополитичке вертикале, која се протеже вардарско-моравском долином. Значај балканске геополитичке вертикале за Србију остаје велики и томе се мора посветити посебна пажња, али, због низа фактора, у циљу јачања положаја Србије оправдано је размишљати о геополитичкој вертикали као средству, а не као приоритетном циљу. Положај и улога Србије би тада постали сасвим другачији и у геополитичком смислу, Србија би се позиционирала као једна од најбитнијих балканских држава. Тако би се Србија наметнула као потенцијалан партнер значајнијим геополитичким концепцијама.У виду треба имати пре свега евроазијство, које не показује било какве неповољне тежње према српским интересима на Балкану. Шта више, од везивања за евроазијство Србија може имати велике користи.

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе

(чланак представља исечак из закључних разматрања рада „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века“, који ће бити објављен у издању Службеног гласника и Геополитике)