Римска 60-то годишњица настанка ЕУ прославља се у суштини у сенци њене неизвесне даље будућности.Почетак реализације брегзита, институционална и криза еврозоне, последице имигрантске кризе,итд.,неумољиво куцају на врата даље судбине ЕУ. Главна понуда за излазак из ове неизвесности кроз институционални и интегративни континуитет ЕУ је избор концепта даљег развоја „у више брзина“. Промовисана је недавно у Версају када је велика четворка ЕУ (Немачка, Француска,Италија и Шпанија) самостално одлучила,симболично по угледу на Цезара који је са: „Alea iacta est (Коцка је бачена)“ 49.године пре н.е. судбински преломио да са трупама пређе Рубиком упркос противљењу Сената, да од понуђених предлога председника КЕУ Јункера подржи управо предлог „ЕУ у више брзина“.
Ако се историја понавља симболика са Римом у неком историјско-стратешком смислу се онда не исцрпљује како изгледа само цитатом Цезара. Наиме, после највећег проширења ЕУ почетком овог века на Исток Европе и отварања процеса нових пријема створено је својеврсно историјски аналогно „Римско ЕУ царство“ новог доба са политичком филозофијом о јединству Европе на основама Римских уговора. Међутим, управо је тај велики пробој и обухват истока Европе подстакао отварање институционалних и функционалних пукотина у систему ЕУ. Једноставније речено политичке, као и значајне познате развојне, историјске, културолошке, верске разлике између „истока и запада“ ЕУ које леже и у основи процеса реализације циљева и политика ЕУ, су дошле до пуног изражаја. Отуда се концепт „у више брзина“ логично наметнуо, као последица тих разлика између западног и источног пола ЕУ. Уосталом то сада потврђују и начин и карактер одлуке версајске четворке у прилог „више брзина“ и отпори томе на истоку уз друге текуће разлике два пола (различит приступ избегличкој кризи, отпори даљој федерализацији ЕУ и бриселском естаблишменту и сл.).
Шта онда рећи осим да се управо усвајањем концепта „у више брзина“, стварају истовремено и услови за поделу ЕУ. То даље значи да је источни део ЕУ, који политички и географски заокружује последња ововековна проширења и кандидатуре за пријем, најозбиљнији кандидат за ниже-спорије брзине.То нас уводи у реално оствариву поделу ЕУ на западни „изворно римски“ и источни део. Неодољива је у овоме историјска аналогија са задњом поделом Римског царства 395. године на западно римско царство и источно Византију. Тада је повучена и она за Европу судбоносна линија такве поделе од севера до југа која је одредила и линију потоњег хришћанског Великог раскола 1054. године, као и идеолошко-политичко разграничење сфера утицаја на Криму у Јалти 1943.године, оснажено после Другог светског рата. Уосталом наглашено подвлачење значаја „тврдог(изворног римског)језгра“ ЕУ у вези са даљим расплетом кризе и с тм у вези иницијатива и одабрани круг великих у Версају за одлуку у корист „више брзина“ са једне и отпор истока ЕУ Бриселу таквом приступу и у другим стварима (имигрантска политика,отпори начинима одлучивања, реафирмација суверенитета држава чланица и сл.) са друге стране, дају доста аргумената у прилог тезе о подели ЕУ при чему историјска поменута линија поделе Европе поново постаје актуелна.
Ако на западном полу центар остаје симболично Рим (Римски уговори), онда је питање ко је кандидат за нову „Византију“. У околностима текуће геополитике са глобалним и евроатланским променама озбиљно конкурише Русија, сила у поврату и водећа на истоку Европе са аргументима историјског, политичког, економског, културолошког, верског карактера и садржаја. То би наравно важило за преостали део бивше Источне Европе која није обухваћена са ЕУ. Геополитичке претпоставке за овакву могућност отворио је крах политике ЕУ „Источно партнерство“ (пројекат проширења ЕУ на исток) са отварањем украјинске кризе. Међутим, исходи избора у Молдавији и Бугарској, тензије на Балкану, неслагања Вишеградске групе са Бриселом око имигрантске политике, понашања и одлучивања, проблеми енергетске безбедности (турски ток, снабдевање гасом источних чланица ЕУ), продубљење економске кризе (Грчка,Кипар,), политички „начињу“ и исток обухваћен са ЕУ. То уосталом потврђује и текуће надметање на релацији Запад (НАТО)-Русија, последње оцене, изјаве и ангажовања бриселских званичника (Туск, Мекалистер, Могерини, Хан) према Русији, Украјини и Балкану.
Рим, дакле, може бити поново симбол једне у перспективи могуће важне геостратешке поделе у Европи којој се одлуком ЕУ „у више брзина“ практично иде у сусрет. Таква подела је и у назнакама релевантна за Балкан и Србију, при чему и историјске аналогије увек ваља имати у виду.
Др Зоран Миливојевић је виши научни сарадник ЦСА
Политика, 23. март 2017.