Овај децембар је покрио две значајности у области геополитичких догађаја: Председниково обраћање Федералној Скупштини и годишња прес конференција Владимира Путина [1]. Председниково обраћање Федералној Скупштини је било подешено за двадесетогодишњицу Устава Руске Федерације, која је прослављена децембра 12-тог, 2013, и којој је претходила маратонска прес конференција са недељу дана разлике између њих. Мада је Председникова порука Федералној Скупштини изгледала апсолутно надмоћна у односу на целокупну материју у вези са спољном политиком и изложеним тезама у вези са геополитичком ситуацијом, жива комуникација у оквиру прес конференције одиграла је важну придружну улогу у смислу интерпретације концепата представљених раније. Поред међусобног допуњавања, два документа ( ако их посматрамо из позиције читаоца [2]) акумулирају и артикулишу безбројне тенденције, аспирације и трендове који су осликани у различитим врстама информационих ресурса од чланака и декларација, па све до политичке праксе у 2013. години.
Над текућом дискусијом унутар и ван Русије поводом велике везе између економског развоја земље и међународних противречности ( што може дозволити отписивање пропуста у спољној политици на рачун „спољних непријатеља“), веома је важно поменути показано разумевање и уверење, да већински разлози за погоршање економског напретка јесу домаћег карактера. Ово се делимично односи на продуктивност рада, где је наш застој још увек приметан, док показатељ бруто друштвеног производа успешно сврстава Русију у групу од водећих пет држава.
Не мање повезано са геополитиком испало је питање о „политичару број 2“ у Русији ( претпоставља се да Путин држи место број 1) у контексту могућег наследника. Наводећи комплетну листу могућих кандидата, Председник је започео са Генади Зјугановим, лидером руске Комунистичке партије, успут поменувши сва његова четири става о међународној политици у светлу националних интереса Русије. Ово нас мотивише да се ближе позабавимо тиме. Најкорашњији чланак господина Зујганова у поменутом контексту има следећи назив: „ Само одлучна промена курса земље ( Русије) вратиће јој некадашњи статус „Велике силе“[3]. Између осталог, ово потеже теме војног транзита у Калињградску област, АРШ у источној Европи, Летонији и кризе у Сирији ( као покушај да се Русија и Кина истерају са Медитерана), као и случај Сноуден. У уопштеним запажањима недостаје питање: узајамности у новонаправљеним договорима, експанзионистичке политике САД и В. Британије, уопштеног тренда поспешивања слабљења националних држава, снажних захтева за приступом нафтним пољима и налазиштима гаса, изградње препрека локалном бизнису онда када он почне да задобија међународни карактер.
Поруке из децембра месеца су несумњиво потврдиле сагласност око неких идеја. Иако нам чак и површна анализа садржаја дозвољава да видимо сличне премисе у основи председникове реторике од самог краја 2011, кроз 2012-ту и 2013-ту годину. Декларација о пројекту нове интеграције у резонантном Путиновом[4] чланку из октобра 2011-те је такође обележила поприлично оштар заокрет у руској међународној политици. Изјаве из 2012-те серијски су наставиле да прате новоизрађену стратегију о „слободно вођеној и независној[5]“ спољној политици. Говори из децембра 2013-те прате зацртану линију. Генерална геополитичка ситуација је еволуирала у светлу растућег такмичења и коализија у пољу међународне политике што није било горе него растуће „међународне тензије и нејасноће[6]“ током прошле године. Овога пута чини се да је било мање жаљења у смислу пропуштених прилика у виду сарадње Русије и Европе[7], већ се учинио већи осврт на реализовану сарадњу на релацији Русија-Запад. Владимир Путин је био упоран у дељењу заслуга поводом недавног напретка у решавању случајева Ирана и Сирије заједно са свим водећим актерима у процесу регулације. Навео је најмање четири актера укључујући Русију: САД, ЕУ, Кину. Нешто доцније, поменуо је и Иран као карту без које се не може. Све ово скупа звучало је и као ствар пристојности и као сигнал спремности за сарадњу у обједињавању резултата који су узети у обзир као не-конфликтни за националне интересе Русије.
Не мање повезано са геополитиком испало је питање о „политичару број 2“ у Русији ( претпоставља се да Путин држи место број 1) у контексту могућег наследника. Наводећи комплетну листу могућих кандидата, Председник је започео са Генади Зјугановим, лидером руске Комунистичке партије, успут поменувши сва његова четири става о међународној политици у светлу националних интереса Русије.
Понуђени формат је био посебно важан с обзиром да неке принудне мере нису заобиђене: на пример, када је одговарао на питање немачкој новини „Билд“ , поводом размештања руског тактичног ракетног наоружања „Искандер-М- у Калињградској области[8], које је пробудило широке реакције Запада и удружених масовних медија[9]. Релевантно је цитирати Путина када је рекао да одлука још није донета, али битно је и поменути његов осврт на потенцијале руског наоружања, које нема само превентивну карактерну црту. Наравно, то иде уз АРШ позиционирање у Европи, што се сматра претњом руском нуклаерном потенцијалу. Руски званичници су изнедрили напор да разраде проблем, осврнувши се на проблем Ирана. Међутим, то није изазвалу никакву другу реакцију заједнице на Западу до пуку индеферентност. Ово подразумева све предузете напоре у смислу националне сигурности. Председник је дао чисту дефиницију онога што се јавља као кичма руске забринутости у виду сигурности: то је присуство нуклеарног оружја у Европи, без контроле тог истог оружја од стране европских земаља. Ако се удаљимо од званичне реторике, проблем међународног престижа и позиционирања не би требао да се игнорише; неслагање поводом АРШ јавља се више политички него само под велом војних баријера на релацији сарадње Русија-Запад.
Упркос томе што су оба говора била оптерећена моментом „гвоздене песнице“ у њима је изостало антиамериканизма, прича је била прилагођена за све врсте медија и поједине аналитичаре[10]. Путин није ишао преко уопштених црта у вези неразумевања између Русије и „некога“, који ће вероватно диктирати сопствену вољу усмерену и према унутрашњој и према спољној политици друге државе, без изузетака који би се тицали морала, вредности и у нешто мањем обиму религије. Ово је постало његова централна поента у одговору новинару ЦНН-а, када га је овај упитао које је гледиште председника у контексту вредности и религије, наглашавајући критику оних одлазећих из Западне заједнице. Мада је обраћање Федералној Скупштини имало извесни еволутивни стил, као на пример „еквиваленција добра и зла“- у обраћању другим државама. Унутар дела о културном богатству наилази Путинов обрт од цитирања Ивана другог до Николаја Берђајева, означеног од стране многих политичких аналитичара.
У светлу руско-америчких односа, Путиново освртање на случај Сноуден се испоставило као промашај. Узевши ван контекста чињенично стање ( ни личне контакте ни оперативни рад такође), вредно је приметити став и интерпретацију. Говорник је избегао уобичајену демонизацију АНС и њене активности, подсетивши гледалиште на константну претњу од међународног тероризма, што је борба која је још увек главни циљ агенције. Изгледа да у тренутним околностима међународне политике антитерористичка активност остаје једна од малобројних која рађа или минимум или нула расплета у односима главних актера; тако да би је требало назначити као једну од најстабилнијих компоненти билетералне сарадње. Њена вредност се примарно састоји од потенцијала да се на њу надогради позитиван план наслоњен да заједничке смернице и аспирације. Каткад, чини се да обе стране опрезно чувају ову платформу као оруђе за хитно побољшавање односа, када је то потребно. Борба против тероризма и дроге ће ујединити главне смернице за Русију када буде столовала Г-8 самитом следеће године.
Интеракција о постсовјетском простору имала је засебни редослед питања. Посебна пажња је очекивано посвећена Украјини.
Интеракција о постсовјетском простору имала је засебни редослед питања. Посебна пажња је очекивано посвећена Украјини. Брзина развоја ситуације изазвала је у дотичној реторици промену динамике из непристрасног упућивања на појединачне споразуме о придруживању Украјине у оквиру Царинске уније, њеног статуса дискутанта и посматрача у расветљавању појединих фискалних и политичких акција покренутих од стране Русије ка бившим совјетским републикама. Знатан напредак са Грузијом, жудња за дубљом, коначном нормализацијом односа, отвара пут Киргистану и Јерменији да се придружи Царинској унији- све је ово представљало доказ привржености и повезаности руске спољне политике са идејом о интеграцији у оквиру постсовјетског простора.
Као и много пута раније, Владимир Путин је подвукао основе Евро-азијских интеграција: то су „једнака права и стварна економска брига“. Он је опет назначио да се изградња Евроазије и функционисање Европске уније не противречи. Постоји цела листа паузираних и текућих кооперативних пројеката између ЕУ и Царниске уније ( преговори о зони слободне трговине), између Русије и ЕУ ( нови основни договор). Коментарисајућу резултате уласка Русије у СТО, Путин, и поред тога што је дао позитивну повратну информацију, јесте назначио бројне препреке које су бачене пред Русију на путу према тржишту Европе, посебно, у сектору енергетике[11].
Коначно, довољно наглашене амбиције објавиле су окретање од 180 степени према региону Пацифика, заједно са приоритетима промена у домаћој политици. Потребно је поменути да последња званична посета ( Јужна Кореја, Вијетнам) говори у прилог почетка практичне реализације овог концепта. Динамични развој руских источних територија, поред и више него довољне вредности, позван је да допреми додатне инструменте за активнију спољну политику Руске Федерације.
Превод са енглеског: Урош Вукановић
[1] Here and further reference to the President Message to the Federal Assembly on 12.12.2013 (video)// http://www.youtube.com/watch?v=s7DCtuoHUCQ; to the President Press-Conference on 19.12.2013 (video)// http://www.1tv.ru/projects/ si5760/fi27825.
[1] Poslanie Presidenta RF Vladimira Putina Federal’nomu Sobraniyu// Rossijskaya gazeta. 2013, 13 dekabrya [Послание Президента РФ Владимира Путина Федеральному Собранию// Российская газета. 2013, 13 декабря].
[1] Zyuganov G. A. Tolko reshitelnaya smena kursa strany vernet Rossii ee biloy status velikoi derzhavi// 20.08.2013 http://kprf.ru/party-live/cknews/121948.html [Зюганов Г. А. Только решительная смена курса страны вернет России ее былой статус великой державы// 20.08.2013 http://kprf.ru/party-live/cknews/121948.html].
[1] Putin V. Noviy integrazionny proekt dlya Eurasii – buduschee, kotoroe rozhdaetsya segodnya// Izvestia. 2011, 4 oktyabrya [Путин В. Новый интеграционный проект для Евразии – будущее, которое рождается сегодня// Известия. 2011, 4 октября].
[1] Putin V. Vystuplenie na Soveschanii poslov I postoyannyh predstavitelei RF pri mezhdunarodnyh organizaziah. Moskva, 9 iulya 2012 goda// Mezhdunarodnya zhizn. 2012. #7. S. 4 [Путин В. Выступление на Совещании послов и постоянных представителей РФ при международных организациях. Москва, 9 июля 2012 года// Международная жизнь. 2012. №7. С. 4].
[1] Ibid. P. 2.
[1] Ibid. P.6.
[1] Putin stationiert Raketen fur Atomsprengkopfe// Bild. 2013, 14 December; Putin stationiert Raketen an EU-Grenze// Bild. 2013, 17 December.
[1] Moscow: missiles in western Russia legitimate// Miami Herald. 2013, 16 December; Russian missile move sparks concern among NATO countries// Al Jazeera America. 2013, 16 December; etc.
[1] The Kremlin new anti-Americanism// The Economist (blog Russian Politics). 2013, 30 June; Putin’s anti-American campaign// Open Democracy Russia. Post-Soviet World. 2012, 02 March; Dale H. From Russia with Hate: Anti-Americanism Rampant in Putin’s Kremlin// Heritage Foundation. 2012. 23 April. http://blog.heritage.org/2012 /04/23/from-russia-with-hate-anti-americanism-rampant-in-putins-kremlin/; Cohen A., Dale H. Russian Anti-Americanism: A Priority Target for U.S. Public Diplomacy// Heritage Foundation Backgrounder No. 2373, February 24, 2010; Bohm M. The Jackals Scavenging Among Us// Moscow Times. 2007, 14 December 14; Cohen A. How the US should deal with Putin’s Russia// Heritage Foundation Backgrounder No. 3530, March 7, 2012; etc.
[1] What is true issue of a day in the Balkans right now. Countries involved in the “South Stream” project are testing in practice severity of the pressure which the European Union is able to put upon its members and associates, who are not ready to take to complete dictation.