пише: др Душан Пророковић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду, Београд
Француска књижевница и политичка активисткиња за права жена средином друге половине двадесетог века Симон де Бовоар својевремено је написала: „Није поента да жене просто отму моћ из руку мушкараца, јер то не би променило ништа у вези са светом. Управо је питање уништења појма о тој моћи.“ Овај цитат је употребљив и када се говори о реформама политичког система Казахстана које спроводи председник Касим – Жомарт Токајев. Закључак који произилази из свега до сада виђеног гласи како поента председника Токајева уопште није у простом отимању моћи, смени једне гарнитуре другом гарнитуром и одржавањем устаљених образаца по којима је раније функционисао политички систем, јер то не би променило ништа на унутрашњем плану. Управо је поента у трансформацији система којим ће се онемогућити злоупотреба моћи. Историја политике у дословно свим друштвима и њиховим државама може се сагледавати и кроз ову вечиту борбу за онемогућавањем злоупотребе моћи. И та борба и даље траје. Како видимо, једнако је интензивна и у САД, као и у Казахстану. Оно за шта амерички републиканци предвођени Доналдом Трампом оптужују такозвану „дубоку државу“ предвођену Џозефом Бајденом јесте злоупотреба моћи услед које се науштрб државних и националних интереса задовољавају приватни и корпоративни интереси. Ова полемика је отишла толико далеко да се чак и ескалација Украјинске кризе од 2014. године представља као приватни и корпоративни интереси моћних бизнисмена и олигарха окупљених око Демократске партије.
Свака структура унутар политичког система имаће амбицију да злоупотреби своју моћ уколико јој се таква шанса пружи. И апсолутно је небитно какво је унутрашње уређење, какве су историјске околности, о којој конкретној држави се ради, то је системска одлика бирократизованих институција чији рад не подлеже надзору јавности и контроли од стране других уставом дефинисаних институција. И у САД, ако нема јавног надзора и институционалне контроле одиграваће се злоупотреба моћи на разне начине, што у данашњем тренутку резултира оштром поларизацијом унутар друштва и тоталном дестабилизацијом политичког система који је важио за један од најстабилнијих у целом свету током претходних два века. Ако из овог ширег контекста сагледавамо жељу председника Токајева да успостави ефикасне механизме јавног надзора и институционалне контроле у казахстанаском политичком систему, онда ћемо боље схватити о колико сложеном послу се ради. Посматрајући са географске и политичке дистанце, из једне европске земље, како се тај посао ради - чини се како ни сви актери у самом Казахстану и даље нису свесни сложености овог подухвата и његових дугорочних ефеката. Свакако, сасвим очекивано, међу западним политичарима и аналитичарима који се занимају за централноазијска питања више је оних који сумњичаво врте главом и претпостављају како су промене у казахстанском политичком систему само козметичке. Ни они нису свесни сложености подухвата актуелног председника Казахстана и дугорочних ефеката. Напослетку, може се испоставити за пет или десет година да Токајев није успео у свему баш онако како је планирао.
Уосталом, на неке тешкоће упозорио је и он сам, рекавши како је после одласка првог председника Нурсултана Назарбајева било покушаја да се наметне модел двојне власти, те да су разни политички манипулатори формирали неку врсту паралелног центра моћи. И то је, са теоријског становишта посматрано у потпуности нормално, због карактера система као таквог и системских одлика бирократизованих институција јављају се отпори трансформацији и реформама, јавља се концепт „дубоке државе“, јављају се појединци и корпорације који би да злоупотребљавају моћ. Међутим, то је у оцени онога што је до сада постигнуто неважно. Абај Кунанбајули је давно написао: „О особинама човека суди се према његовим намерама, а не према ономе што је од њих испало.“
Намере председника Токајева су јасне и он је то још једном подвукао у новогодишњем интервјуу за лист „Егемен Казахстан“. Најпре, одбацио је гласине о уставном референдуму којим би се мењао члан о једнократном седмогодишњем председничком мандату. То је врло важно за одржавање високог нивоа поверења јавности у намере председника и наставак процеса трансформације. Ако би се изгубило поверење у овој фази спровођења тако крупних и сложених реформи, онда би се појавило и питање њиховог домета у другим областима и пољима. Реформе политичког система нису сврха саме себи, него би требало да утичу на динамичнији развој осталих система и подсистема – економског, социјалног, образовног, здравственог.
Паралелно са уставним променама, међу којима је и конституисање Уставног суда, одиграва се и процес изградње конкурентнијег и праведнијег економског система. То се чини предузимањем мера за преко потребну демонополизацију привреде, као и за њену диверзификацију. Тренутно, влада развија нови порески систем осмишљен да покрене успостављање јединственог односа између државе и бизниса тако што ће се осигурати баланс између стварања повољних услова за инвеститоре и одржавања потребног нивоа буџетских прихода. Према најавама, диверзификација може имати и врло неуобичајен ток, имајући у виду, на пример, да је председник Токајев наговестио ширу расправу о поновној „нуклеаризацији“ Казахстана. Чиста нуклеарна енергија је веома важна за Казахстан, који је највећи светски произвођач природног уранијума. Стога је, схватајући значај овог питања, предложио да се питање изградње нуклеарне електране стави на национални референдум. Енергетски систем земље након овакве диверзификације може изгледати сасвим другачије, као уосталом и економски. Јефтинији енергенти аутоматски значе и боље инвестиционо окружење, што може подстаћи даљи економски раст. А ту је план да се до 2029. године удвостручи номинални бруто друштвени производ. На први поглед, овакав план делује преамбициозно, али уз постојеће трендове и нове инвестиције у транспортну, енергетску и јавну инфраструктуру то није немогуће. Претходне године остварени су историјски значајни резултати у трговинским разменема са Русијом (преко 21 милијарда долара) и Кином (преко 25 милијарди долара). Према оцени Међународног монетарног фонда, обим БДП-а у текућим ценама у Казахстану требало би да у 2023. години буде преко 259 милијарди долара, што је повећање од 15 одсто на годишњем нивоу. Повећање које европским државама делује незамисливо и невероватно. Позитивна динамика забележена је и у мерењу БДП по глави становника, прогнозирана цифра за 2023. била је близу 13 хиљада долара, а годишњи раст се процењује на 1,6 хиљада долара. Настављање раста овим темпом значи да ће до 2028. године ова цифра порасти за трећину – на 16,8 хиљада долара.
Да би се осигурала унутрашња стабилност, преко потребна за даљи наставак реформисања политичког система, унапређење економије и свих пратећих процеса, нужна је и недвосмислена и предвидљива спољна политика. Као бившем каријерном дипломати са огромним искуством које је сакупљао још из времена Совјетског Савеза, председнику Токајеву је то сасвим јасно и чини се како ту уопште нема било каквих дилема. Он ће примењивати досадашњу праксу организовања различитих међународних скупова у Астани, иницирати читав низ акција у међународним организацијама и тако повећавати „видљивост“ земље у међународним односима. Истовремено, наставиће да негује чврсте и обострано корисне релације са две најзначајније комшијске земље – Русијом и Кином. Казахстан остаје солидан и солидаран партнер како у Евроазијском економском савезу и ОДКБ, тако и у Шангајској организацији за сарадњу и концепцији Појас и пут. Стратегија председника Токајева, свеобухватна по обиму и циљано усмерена по карактеру треба да допринесе установљавању новог курса казахстанске политике. Са тим послом се почело уставним променама, трансформацијом политичког система и реформама у економском сектору. Очекује се наставак тог процеса. Председник Токајев врло оптимистично најављује следеће кораке у том процесу. А оно што делује још оптимистичније јесте да не треба сумњати у искреност његових намера. Промене у Казахстану нису козметичке, него суштинске. У одређеном развоју ситуације, уколико буде пројектованих дугорочних ефеката могу постати и епохалне. Наравно, време ће показати да ли је то реално или није, у оваквом међународном окружењу и са оваквим глобалним процесима тешко је било шта предвиђати са високим степеном поузданости. Тек, да се вратимо на Абаја Кунанбајулија и његове досетке: „О особинама човека суди се према његовим намерама, а не према ономе што је од њих испало.“ На међународно окружење и глобалне процесе Казахстан не може утицати, мора им се прилагођавати. Но, то не умањује значај намере председника Токајева о свеобухватним и циљано усмереним реформама.
