Ако је Борис Тадић:
1. Слао “специјалне изасланике” у Брисел да “координирају” датум проглашења независности Косова како не би угрозили његову изборну победу на председничким изборима 2008. године;
2. Договорио са Хавијером Соланом политику “меког слетања” након проглашења независности Косова како се не би “угрозила европска перспектива Балкана”;
3. Забио нож у леђа заједничкој косовској политици са Војиславом Коштуницом, разбијајући тако бедем јединствене дипломатско-политичке одбране Косова;
4. Испијао шампањац са Хавијером Соланом и Дмитријем Рупелом у Луксембургу приликом потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, само два месеца након што су ова двојица оркестрирала проглашење независности Косова;
5. Замајавао народ крилатицом “Косово и ЕУ су два одвојена колосека” – скројеном у Соланином и његовом кабинету – иако је од почетка знао да је то нонсенс;
6. Пуне две године играо на губитничку карту чекања на мишљење Међународног суда правде да би се фокус јавног дискурса у Србији пребацио са Косова на ЕУ ;
7. Увео Ахтисаријев ЕУЛЕКС на мала врата, уништавајући на тај начин окрњен али ипак статусно неутралан УНМИК ;
8. Понизио Русију и друге противника независности Косова избацивањем ОУН (а самим тим и Русије) из косовске игре заједничком резолуцијом са ЕУ на Генералној скупштини ОУН;
9. Отпочео преговоре са Приштином са циљем успостављања “добросуседских односа”;
10. Прихватио и јавно промовисао политику Приштине, Вашингтона и Брисела по којем је главни проблем Косова “криминални север”.
Зашто онда од Бориса Тадића не би очекивали да:
11. “Креативно интерпретира” поруку Ангеле Меркел о укидању “паралелних институција”, тако што ће у ствари учествовати у елиминацији неподобних политичких противника на северу Косова чиме би задовољио услове за статус кандидата;
12. Маркетиншки прикаже већ готов и договорен статус кандидата као “изузетно тешко достижан циљ” да би касније показао како је његова политика ипак успешна, а Србија има “искрене” пријатеље у ЕУ ;
13. Искористи наводно “једностране” потезе Хашима Тачија и реакцију КФОР-а како би покушао да убеди Србију да су преговори са Приштином, укључујући и прихватање косовског царинског печата (чиме би Косову признали међународни суверенитет у економским односима), у ствари најбоља могућа ствар која је могла да јој се деси, те да је алтернатива нека нова “Олуја”;
14. Постави нову “црвену линију” Србије тако да је сада прихватљива комбинација Ахтисаријеве унутрашње организације независног Косова и Ишингерових добросуседских односа Београда и Приштине.