1.Условљеност решавања стратешким циљем-приступањем ЕУ
Актуелна званична политика Србије приступање ЕУ програмски означава као стратешки циљ. ЕУ приступање условљава решавањем питања КиМ, при чему основу овог услова- решавање питања статуса КиМ, диктирају стратешки интереси запада и већине у ЕУ. Томе треба придодати и актуелни глобални интерес западних центара моћи на челу са САД који наш регион ставља у стратешки контекст глобалних надметања са Русијом (и Кином), а конкретном питању решавања статуса КиМ значај фактора „стабилности“, као елемента у обезбеђивању западних глобалних интереса у том надметању. Произилази, дакле да се решавање статуса КиМ подудара како са нашим стратешким циљем тако и са глобалним интересима Запада, дакле и ЕУ.У том смислу у овом случају постоји интересна међузависност између стратешких циљева Србије и ЕУ.
2.Стратегија за проширење ЕУ на Западни балкан и приступање Србије
Комисија ЕУ је 6.фебруара усвојила Стратегију ЕУ за проширење и тиме политику проширења вратила у живот.Разлог томе је потреба да се санирају последице брегзита, успоставе основе за наредне институционалне реформе и преко најуспешније политике ЕУ у њеној историји обезбеде даљи интегративни процеси на нивоу ЕУ.Стратегија нуди у случају Србије перспектву пријема 2025, при чему јасно и изричито инсистира на свеобухватној нормализацији односа Београд-Приштина као услову. То динамику и садржај решавања питања статуса КиМ поставља на кључно место. Треба подсетити да је Србија већ раније у контексту стратешког циља-приступања ЕУ, ушла у процес решавања питања КиМ својевременим отварањем дијалога о „техничким“ питањима, наставком са закључењем Бриселског споразума и текућим процесом преговора о нормализацији односа Београд-Приштина у склопу отворених приступних преговора са ЕУ, а на основу обавеза из Преговарачког оквира (поглавље 35). Позиција Србије је да се ради о статусно неутралним преговорима уз посредовање ЕУ и тако се ти преговори званично и одвијају у формалном смислу.
За позицију ЕУ је, међутим, релевантно следеће:
*главне чланице ЕУ на челу са Немачком од којих зависи пријем Србије, су признале независно „Косово“;
*на тој основи је Комисија ЕУ закључила са „Косовом“ Споразум о стабилизацији и придруживању и увела и „Косово“ у процес приступања иако му статус није de iure решен;
*са те позиције нормализацију Београд-Приштина третирају као билатерално питање између два субјекта међународног права и у том смислу и претпоставку за реализацију обавеза о нормализацији, као и у домену решавања билатералних спорова почев од границе и др.оворених питања (имовина и др.).У том смислу су ставови и препоруке у Стратеги о проширењу прецизни и тврди;
*правно обавезујући споразум из Преговарачког оквира практично виде као легализацију државности „Косова“ и обезбеђење за његов приступ МЗ (ОУН,ОЕБС,СЕ,НАТО) у пуном државноправном капацитету, укључујући и пунопрано чланство и у ЕУ.
Ово сужава маневарски простор Србији. Отежавајућа околност да се пронађе компромино решење лежи у чињеници што западни центри моћи на косовској независности граде геополитичку слику Балкана и од тога полазе у приступу безбедности и стабилности, посебно сада у надметању са другим глобалним факторима Русијом, Кином.
3.Релевантне чињенице за постављање Србије.
У напред датим околностима кључне релевантне чињенице за питање статуса КиМ које српска страна мора имати у виду у погледу даљег приступа решавању генерално, а и у контексту приступања ЕУ су:
а.Оне које имају међународну основу и карактер:
*Нове државе настају као последице ратова, међународних конференција или путем међународног права (процес деколонизације).Независно „Косово“ није пример ниједне од набројаних последица.
Агресија НАТО на СРЈ противно међународном правном поретку не може третирати као класичан рат између држава и народа поводом њихове воље или одлуке.Дакле из противправне агресије није могла да произађе нова држава,а и није, већ ентитет под управом ОУН.
КиМ није било предмет никакве међународне конференције.
КиМ није било колонија.
*Постојање права на срани Србије које одражава међународноправни статус КиМ (резолуција 1244 СБ УН) у овом тренутку је неспорно и правно валидно;
*Нема могућности да се наметнути статус („независност“) КиМ признавањем од стране одређеног броја земаља и међнародно потврди у оквиру важећег међународоправног поретка (СБ УН, резлуција 1244,сагласност Србије и др.), јер је у надлежности Савета безбедности који је једино овлашћен за признавање нових чланица ОУН;
*Измењене међународне стратешкополитичке околности које су на сцени. Оне иду правцем потврде мултиполарности и дисперзије утицаја који могу бити релевантни и за питање статуса КиМ како у оквиру ЕУ (став петорке, Каталонија, брегзит и даљи развој ЕУ) тако и на ширем међународном плану (билатерализам и нови трансатлански односи, нови глобални односи и интереси у региону, фактор утицаја других сила Кине, Русије, Турске, итд).
б.Оне које се тичу ЕУ
*Према уговору о ЕУ (Лисабонски уговор), а због другачијег става 5 пуноправних чланица (Шпанија,Румунија,Словачка,Грчка,Кипар) које не признају „Косово“, нема консензуса око статуса КиМ на нивоу ЕУ. Стога није могућ третман и приступ „Косова“ ЕУ као субјекта међународног права и односа, дакле у својству кандидата или учесника у просецу приступања резервисаном само за признате државе. Управо на овоме се базира и став Шпаније да „Косово“ не може бити предмет Стратегије за проширење као остале земље ЗБ, јер нема својство субјекта међународног права и односа. Доказ томе је и формалноправни третман КиМ на нивоу Комисије ЕУ (звездица и фус нота) и када је реч о процесу Стабилизације и придруживања (потписала КЕУ не ЕУ на нивоу чланица) и сада у најновијој Стратегији за проширење (разматраће се „када се стекну објективни услови.“).
*Србија у том погледу нема сметњи, јер је према међународном праву субјект у пуном капацитету и може бити предмет несметаног процеса риступања.
*Познати Кипарски модел или случај на који се ЕУ позива у условљавању Србије, није у међународном политичкоправном смислу подударан са случајем КиМ.У сучају Кипра ради се о делу државе који је под страном физичком војнополитичком окупацијом и тај део територије је фактички без икаквог међународног статуса, осим што се окупација не признаје, а због фактичког стања Кипар има проблем који је решив оног тренутка када окупација престане. КиМ има међународни статус који одређује рез.1244 СБ УН и међународни мандат који врше УН преко УНМИК-а.У том контексту док тај мандат ОУН траје питање статуса је отворено у међународном и међународноправном смислу тако да се питање Србије и КиМ не могу подводити под билатералне односе између међународних субјеката нити Србија спречавати да уђе у ЕУ, а КиМ се прикључи када међународни мандат престане по било ком основу.
4.Фактичко стање
Фактичко стање на терену је посебна и важна чињеница од утицаја на коначни исход.Пун мандат за вршење власти на целој територији КиМ, практично треба да има УНМИК у складу са званичним правнополитичким статусом КиМ у међународноправном смислу (протекторат ОУН).. Међутим на терену је то вршење власти делегирано и одвија се делом према фактичком стању (Србија фактички контролише север, а Приштина југ, док УНМИК и ЕУЛЕКС целину у основним ресорима).Дакле фактичко стање и на овај начин спречава да се вршењем власти на целој територији и спровођењем пуних државноправних надлежности остварују својства „Косова“ као државе и субјеката међународног права. У том смислу представља сметњу за остваривање „независности Косова“ и мотив за притиске на Србију.
5.Закључци
а/На генералном плану
*Валидност права на КиМ и неодрицање од њега је важан геополитички и безбедносни интерес Србије од дугорочног значаја.Стога треба тражити решења која право Србије не искључује;
*Признање „реалности“ у случају КиМ подразумева губитак територије, демографске масе, ресурса и имовине, што ipso facto слаби међународни положај, геополитичку и безбедносну oснову земље.
*Нема озбиљних аргумената да би признање „реалности“ од стране Србије, како се то политички тражи, значајније само по себи ојачало међународни положај и дипломатско-политички маневарски простор за реализацију стратешких интереса из следећих разлога:Прво генерално одрицањем од права на начин који би значио приклањање једностаним политичким условљавањима смањило би утицај Србије на кретања у региону и односима са суседима; Друго релативизовао би се интерес за Србију важних страних фактора и земаља Русије, Кине, чланица ЕУ које нису признале и пријатељских земаља које имају разумевања за српску позицију око КиМ (Индије, Индонезије, Нигерије, Бразила, Аргентине,итд.) или подржавају Србију овим поводом из посебних разлога и интереса; Треће признање „реалности“ на основу западних услова и у корист њихових интереса не би обавезно гарантовало истовремено јачање позиције према западу. То потврђују нека искуства са западним партнерима, почев од једностране оријентације према западу после октобарских промена; Четврто нема аргумената да би признање „реалности“ обавезно повољно утицало на садржај и обим осталих услова у приступним преговорима, превасходно када су у питању постављања суседа и др. са специфичним интересима према Србији; Пето генерално би се смањина могућност коришћења и утицаја измењених међународних околности које објективно делују на повољан међународни положај Србије у овом тренутку (одмеравања великих и геостратешки положај Србије од значаја за та одмеравања, постигнути домети спољне политике и међународног положаја у садашњим глобалним односима, стварна функција гаранта безбедности и стабилности у условима ослабљног положаја и сл.); Шесто изгубила би се могућност стратешкополитичке и национално интересне валоризације правних аргумената и фактичког стања на КиМ.
б/ Могућа решења
*Помињане идеје: разграничење, подела КиМ, размена територија, ваља узимати са резервом, јер су претпоставке за реализацију веома дискутабилне (промене граница и шири контекст целог региона, ставови великих сила, итд.), подразумевају ризике националног значаја, јер упућују на претходно статусно решење (само суверене државе размењују територије или одлучују о територијалним питањима и сл.) без гаранција за даљи исход.
*Међународна конференција по дејтонском моделу статуса за КиМ уз принципијелно задржавање основног права Србије на територијални интегритет. То би подразумевало обавезно пуне гаранције великих сила и шири контекст српских интереса који би морали да се озбиљно дефинишу кроз свеобухватну дугорочну националну стратегију и шире обухваћене стратешке циљеве са гаранцијама изводљивости. Полазна позиција Србије би једино могла да буде својство субјекта у пуном капацитету, а КиМ у међународном званичном статусу кога сада има.
*Кроз Правно обавезујући споразум, где би основ морало да буде реализовано на бази процеса нормализације, као статусно неутралног и у складу са захтевима на нивоу позиције коју користи Комисија ЕУ, односно концепта приступања „Косова“ који је дефинисан кроз ССП (мандат ОУН, звездица и фус нота, итд.).
*Немачки модел, као преовлађујући интерес већине у ЕУ, јер гарантује субјективитет и приступ ОУН без формалног признања., Значио би признање „реалности“ и омогућавање „Косову“ приступ МЗ у пуном државноправном капацитету, јер само међусобно признање није од значаја уколико се de facto омогућује приступ.
6.Компромис
Уколико је, међутим, решавање статуса КиМ једина могућност да се реализује виши стратешки циљ земље од кога се не одустаје-приступање ЕУ, онда компензација мора бити по вредности реципрочна, гарантована, политички и правно на нивоу земље изводљива и уверљива.
Иступање на научном скупу на тему из наслова у оквиру унутрашњег дијалога о КиМ.
Београд, 19.фебруар 2018
Др Зоран Миливојевић, амбасадор у пензији, сарадник Центра за стратешке алтернативе
