Генерал Куртис Скапароти, командант снага НАТО у Европи коначно је,према информацији пренетој у медијима, јасно изнео разлоге притисака на Србију задњих месеци да ревидира своје националне интересе у домену односа са Русијом и статуса КиМ. То је учинио, како је речено, на сведочењу пред сенатским одбором за одбрану САД тако што је закључио да је српски корпус главни „проблем на Балкану .
Дакле сметња остваривању стратешких геополитичких интереса НАТО на овим просторима у вези са „нарастајућим утицајем Русије“ коју актуелна администрација у Вашингтону и посебно њен војни сегмент, децидно идентификују као главну војно-безбедносну претњу и ривала на глобалном плану,све у складу са новом безбедносном стратегијом САД из новембра прошле године. Читава скала политичких и војних размена порука две стране у задње време томе сведоче и нажалост више упућују на закључак о могућем сукобу са несагледивим последицама него сарадњи. Да је НАТО одлучан да истраје у намери да обухвати још увек „празан“ простор према Русији показује и прокламована намера да на следећем самиту током овог лета обзнани кандидатуре за чланство Македоније,Грузије, Украјине и БиХ. Да су ствари озбиљне може да послужи чињеница да би пријемом Украјине или Грузије НАТО по члану 5. свог уговора био у обавези да штити чланицу од спољне агресије,а фактичка стања (Крим,Домбас,односно Абхазија и Ј.Осетија) такву прилику пружају.
Управо због оваквог контекста генералове поруке око Србије добијају додатну тежину. У првом плану је руско питање и стратешки интерес да се повратак Русије на глобалну сцену заустави и утицај сузбије. Балкан је у том мозаику због геостратешког значаја, сада изразито подвучен управо по линији ширења НАТО заузимањем још увек „слободног“ простора за који још од интервенције 1999. НАТО сматра да треба да буде његова интересна зона.Овде долазимо и до статуса КиМ.Илузија је да ће западне чланице које су својевремено војно интервенисале,потом на тој основи признале „Косово“ и тиме успоставиле нове државе и границе на Балкану, наравно са „Косовом“, од тога одустати. Шта више то сматрају условом нових односа на Балкану и посебно безбедности и стабилности региона. Око тога је ових дана амбасадор нама осведочене пријатељске краљевине Норвешке био поштено и истовремено сурово јасан. Уосталом самопроглашено „Косово“ је већ званично оптирало за улазак у НАТО, а база Бондстил је гарант да је таква опција сасвим релевантна.
Дакле интереси западног фактора у региону у вези са руским питањем и КиМ су кристално јасни, генерал Скапароти у томе отворен и уверљив, а намера да се они остваре наглашено амбициозна. Што је Србија, политички независна, војно неутрална и одлучна да брани сопствени територијални интегритет, ту присутна и важна није чудно. Спорно је што у свему што се жели и тражи од ње тешко могу препознати и њени национални интереси у поменутим стварима или бар њихово уважавање. Могу ли онда измењене међународне околности и нови распоред снага на глобалном плану, као и ојачани међународни положај Србије и право на сопствен став, бити брана потпуном приклањању тако прокламованим страним интересима? Могу јер се ради о важним аргументима управо у сада измењеним околностима када такви аргументи имају одређени утицај и ефекат. Да је другачије не би се на ставу Србије толико инсистирало,а притисак умножавао уз понуде (приступање ЕУ) које, међутим, већ сада представљају српску опцију за коју чини потребно да је оствари као стратешки циљ. Напросто још се неки интереси са глобалним значајем преламају преко Србије и у измењеним околностима се и они штите у чему одређена права, политичка независност и војна неутралност Србије са геостратешким положајем, имају важну функцију. И поред силе право и међународни поредак још нису укинути. Напротив чини се да се, мада стидљиво и дискретно, враћају на глобалну сцену на којој равнотежа снага почиње озбиљније да делује. Најновији расплет корејске кризе то потврђује. Дакле Србија данас има аргументе које може да користи у циљу истицања и сопствених интереса у питањима која се ње директно тичу и где они нису препознати,а још мање уважени. Ради се само о томе колико је спремна и одлучна да то користи.
Политика, 13. март 2018.
Др Зоран Миливојевић је сарадник Центра за стратешке алтернативе
